Anica Savić Rebac u Beču je završila filologiju. Iako je želela da se zaposli na Beogradskom univerzitetu, ova želja će joj se ostvariti jako kasno. Gotovo prekasno. Umesto toga, našla je ljubav svog života, toliko jaku da ih ni smrt neće moći razdvojiti
Odlazak u Beč
S obzirom na činjenicu da u srpskim visokim školama nije bilo mesta za devojke, cela porodica se, 1910. godine, seli u Beč kako bi Anica mogla da se dalje obrazuje i napreduje. Ona upisuje klasičnu filologiju i sa lakoćom savlađuje studije engleskog, nemačkog, francuskog i starogrčkog. Pred sam početak Prvog svetskog rata devojka je apsolvirala studije. Porodica ponovo pakuje kofere, ovaj put da bi se vratila u Novi Sad.
Pri povratku, Anica pokušava da diplomira i na Beogradskom univerzitetu i to uspeva tek 1920. godine. Puna znanja, kvaliteta i kapaciteta želela je da ostane na fakultetu i zaposli se, ali patrijarhalno društvo za to nije imalo razumevanja. Rigidni muški lobi nije joj dopuštao da izdigne glavu iznad vode i udahne vazduh. Anica se vraća kod roditelja u Novi Sad gde su je, opet, gledali popreko. Mala sredina nije navikla na intelektualnu veličinu jedne mlade žene, te je ona, mahom, bila usamljena. Volela je Beograd, privlačio ju je kulturni i umetnički život prestonice u kojoj je želela da živi. Nivi Sad ju je gušio. Mučila se da nađe literaturu za svoja istraživanja i naučne radove. Čaršija je frktala i dizala nos na Aničine „učenjačke navike i želje“. Smatrali su da bi trebalo da se „smiri“, mane nauke koja za žene nije, uda i podredi mužu i deci. Umesto toga Anica se odlučila za zaposlenje. Umesto da iskoristi svoj kapacitet u naučne svrhe, odbačena od muških kolega, dobijala je samo nameštenja kao profesorka po školama. Često je menjala mesto rada, pa i grad. Svoju želju za znanjem, mnogo skupo je platila.
Gospođa Rebac
„...A moja je duša na tvojim usnama,
Kao pečat je spuštena moja duša na tvoje usne, zanavek.
U granama pevaju k’o ptice purpurne,
Bezgraničnog proleća nišu nas vali.“
Anica Savić upoznala je i ludo zavolela Hasana Rebca, sorbonskog diplomca orijentalistike. Srpska čaršija ni na ovaj brak nije gledala s odobravanjem pošto se mladi intelektualac deklarisao kao Srbin muslimanske veroispovesti. Pored toga, bio je i vrlo slobodnih shvatanja za ono vreme. Borio se za prava žena, konkretno za prava muslimanki i o tome je pisao u brojnim feminističkim časopisima. Abrovi o mladom paru koji nije krio svoju ljubav, a ni politička, društvena i religijska uverenja, kolali su Novim Sadom. Intelektualni krugovi ništa manje nisu kasnili u kuloarskom šaputanju o Anici i Hasanu. Dotadašnje odbijanje intelektualnog priznanja ovoj devojci sada je bilo još veće, a njene mogućnosti za bavljenje naukom sve manje. To, srećom, ovom paru nije smetalo. Gradili su svoj odnos pun ljubavi, poverenja, poštovanja i podrške na kojem su im mnogi zavideli. Njihov mešan brak nikada nije naišao na razumevanje ni jedne, a ni druge strane. O Aničinoj udaji za muslimana pričali su kako je to potpuno neshvatljivo. Njihova shvatanja života, religije, rodne ravnopravnosti, koje su vrlo glasno propagirali, dodatno su iritirali okolinu.
Godine 1930. Hasan Rebac biva „odstranjen“ u Skoplje. Smenjen je sa položaja načelnika Ministarstva vera koji je u Beogradu obavljao i postavljen za upravnika muslimanskih vakufskih imanja. Anica je, naravno, pošla za suprugom.
Ljiljana Vuletić o Aničinoj i Hasanovoj ljubavi kaže:
„Na njihovom zajedničkom komplikovanom putu presretale su Hasana i Anicu različite istorijske, nacionalne, političke, verske prilike i okolnosti. U Hasanovom životu ukrstile su se mnoge balkanske protvrečnosti i nepomirljivosti. On je bio njihova živa istorija i otelovljenje, a politička ideja koju je zastupao i za koju se borio, kako je vreme odmicalo, bila je sve manje prosperitetna i sve češće im je otežavala život. Anica je uvek bila uz njega na tom putu, a malograđani im nikada nisu oprostili – njoj što se udala za muslimana, a njemu što se oženio, kako se govorilo, inovericom.“
Zuka Džumhur rekao je:
„Razmenjivali su samo ljubav za ljubav.“
Naučni i intelektualni rad
Hasan i Anica venčali su se 1921. godine, a već naredne sele se u Beograd gde ona počinje da radi kao profesor latinskog u Trećoj beogradskoj gimnaziji. Kada je, 1926. godine osnovan PEN centar (međunarodno udruženje pesnika, esejista i književnika) u Jugoslaviji, Anica je, kao već afirmisana poetesa i esejističarka, bila, zajedno sa Desankom Maksimović, jedna od prvih članica ovog udruženja.
Anica je sa drugim beogradskim intelektualkama godine 1927. osnovala Jugoslovensku granu Internacionalne federacije univerzitetski obrazovanih žena. Želele su da šire feminizam, rodnu ravnopravnost i da se bore za interese žena, primarno onih koje poseduju visoko obrazovanje.
Gospođa Savić Rebac doktorira 1932. godine na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i to sa temom Predplatonska erotologija. Mentor joj je bio Veselin Čajkanović.
Anica se intenzivno bavila filologijom i književnošću. Prevela je Njegoševu Luču mikrokozmu na engleski, pa i na nemački jezik i to je bio prvi prevod ovog velikog dela. Pored toga, pisala je o Lazi Kostiću (čiji je bila prijatelj i dugogodišnji korespodent). Uvodila je i bavila se mnogim novim temama u srpsku književnost, uvela je italijanska dela u srpske kulturne krugove. Nadala se da će odbranom doktorata dobiti priliku da se izbori za svoje mesto u akademskim krugovima. Na skopskom Filozofskom fakultetu bilo je upražnjeno mesto docenta za klasičnu filologiju i Anica se nadala da će ga dobiti. To bi joj, konačno omogućilo ulazak u Univerzitetske naučne krugove u kojima je želala da bude, i u kojima je, zbog svog obrazovanja i znanja, trebalo da bude. Nažalost, loša sudbina i ljudska zavist i mržnja nastavili su da prate Hasana i Anicu. Umesto karijere na fakultetu, dočekalo ju je mesto profesora u skopskoj Ženskoj realnoj gimnaziji. Pored toga, na Velikoj medresi kralja Aleksandra predavala je nemački, francuski, grčki i latinski. Na fakultetu je honorarno predavala grčki i latinski i to je bilo to. Toliko blizu, a toliko daleko. Dolazila je na predavanja na fakultetu, sa jedne strane predavala je „nešto“, dok je sa druge strane njen intelektualni razvoj bio u potpunoj stagnaciji što se tiče fakulteta. Anica je sve to progutala i nastavila je da se bori. Tokom narednih desetak godina radila je na šest radnih mesta, ponekad i izvan Skoplja. Osporavana je na svakom koraku, šikanirana. Ljudi puni zavisti krojili su njenu sudbinu. No, Anica je uz ljubav i podršku svog voljenog supruga sve podnosila. Penzionisana je čak dvaputa. Usled ljudske ljubomore, zavisti, kompleksa i čiste mržnje, Aničini radovi i uspesi u naučnom svetu bili su osporavani i ona nikada nije uspela da ostvari adekvatnu akademsku karijeru koja bi bila dostojna njenog obrazovana i njenih kapaciteta.
Nastaviće se...
Autor: Ivana Radojičić
Naslovna fotografija: Wikipedia / Goldfinger
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
