„Još jednom da se rodim, samo bih tebe voleo...“
Povratak u Beograd
U leto 1941. godine, Hasan i Anica vraćaju se u Srbiju, ali kao izbeglice. Prvo prelaze u Vrnjačku Banju, a potom i u Beograd. Bračni par velikih intelektualaca uglavnom gradu živi veoma teško, ponekad na granici preživljavanja. Aničin otac preminuo je 1930. godine, a veliki imetak koji je porodica imala uglavnom je potrošen na Aničino školovanje, putovanja i želju da ona kao devojka vidi što više sveta i sazna sve što je interesuje, lagodan život, ali i na pomaganje različitim književnicima tog vremena koji su imali finansijskih problema.
Anica i suprug neko vreme živeli su u jednoj od učionica Filozofskog fakulteta u Beogradu. Zapravo, tamo bi se šćućurili predveče i odlazili bi rano ujutro kako bi učionica mogla da obavlja svoju funkciju. Ni Anica ni Hasan u tom trenutku nisu imali posao i dovijali su se kako znaju i umeju. Uglavnom od dana do dana.
U martu 1945. godine, Anica konačno dobija posao kao profesor Četvrte ženske gimnazije u Beogradu. Njeni neprijatelji nisu časili ni časa, te je ona već u septembru dobila premeštaj u Sarajevo. Kada se Drugi svetski rat završio, Rebići su se vratili u Beograd.
Ispunjenje sna – zaposlenje na fakultetu
Tek nakon Drugog svetskog rata, 1946. godine, Anici se, konačno, ispunjava velika želja. Ona dobija priliku da radi na Beogradskom filozofskom fakultetu gde predaje rimsku književnost i latinski jezik. U tom trenutku, Anica Savić Rebac bila je jedina žena na ovoj visokoškolskoj ustanovi. Hasan Rebac seda u poslaničku klupu savezne skupštine. Uspevaju i da obezbede krov nad glavom i dobijaju stan.
Nažalost, Anica ni ovaj put na fakultetu nije dočekana raširenih ruku. Muške kolege koje su je sačekale na katedri za klasičnu filologiju, iako su bili upoznati sa njenim izuzetnim naučnim delima koja su imala međunarodnog odjeka, prema njoj se odnose sa nipodaštavanjem i smatraju da je ona dobila to nameštenje isključivo preo supruga i političke prečice. Iako se izuzetno trudi i veoma je posvećena profesorskom poslu, Anica, istovremeno, volontira i u Institutu za književnost SANU, u Udruženju književnika, AFŽ-u, na fakultetu je ne tretiraju sa ljubavlju i pažnjom. Ipak, ona radi, nezaustavljivo radi. Objavljuje mnoge prevode, studije, eseje kao što su Predprikaz Sofoklove Antigove, Antička demokratija i socijalni problemi, Oko prepeva Geteovog Fausta, Problemi istorijske uloge Hrišćanstva i mnoge druge.
Kraj ljubavne priče
Taman se život ove porodice malo stabilizovao, ali eto nove muke. Početkom pedesetih godine, Hasan Rebac teško se razboleo. Anica je bila očajna. Kako mu se bližio kraj on pokušava da je preusmeri na rad ne bi li je spasio. Međutim, ona svima priča da će izvršiti samoubistvo kada ostane bez supruga. U oproštajnom pismu, Hasan Rebić svojoj životnoj ljubavi Anici piše:
„Još jednom da se rodim, samo bih tebe voleo...“
Anica je jasno najavila svršetak svog zemaljskog života. Nije želela da nastavi bez svog supruga za kojeg je bila izuzetno vezana. U noći kada je Hasan preminuo, Anica Savić Rebac isekla je vene, ali nije uspela u svojoj nameri jer je pre tog čina sebi ubrizgala injekciju morfijuma koji je smanjio krvarenje. Odvedena je u bolnicu i tako je ostala živa. Međutim, njeno spasavanje bilo je kratkog daha. Ona nije krila svoju nameru, čak je i čitala literaturu o velikim antičkim samoubistvima. Prijateljima koji su za nju i o njoj brinuli, pričala je o antičkom konceptu samoubistva. Najviše se pozivala na ideju da će „mudrac sam sebi oduzeti život radi spasenja otadžbine i radi prijatelja, ali i ukoliko ga obuzme suviše jak bol bilo zbog osakaćenosti, bolo zbog neizlečive bolesti“. A njeno srce bilo je neizlečivo polomljeno. I bolno.
Posle prvog neuspelog samoubistva, Anica se vratila radu na fakultetu. Tu su je dočekali pogledi, došaptavanja iza leđa, gurkanja i upiranja prsta u nju, pakosni komentari... Beogradski univerzitet brže-bolje požurio je da je penzioniše. Nisu želeli da se samoubistvo povezuje sa njihovom institucijom.
Odbačena po poslednji put, Anica je završila sve formalnosti oko svoje sahrane – platila je sahranu, svoj i Hasanov spomenik, sastavila je testament, prijateljima je podelila drage predmete, knjige, slike, nakit, vrednosti...
A onda, jednog dana, pucala je sebi u srce i zauvek otišla u Hasanovo naručje.
Javnost je njenu smrt percipirala kao veliki skandal. Kako piše Ljiljana Vuletić,
„Po paradoksalnoj logici, Aničino samoubistvo, iako ga je ona sama najavila, izazvalo je, kada je postalo realnost, veliko zaprepašćenje. Dugo i metodično pripremano, ono je pobudilo izuzetno zanimanje, kao kraj života vredne osobe na vrhuncu tvoračkih moći... Aničino samoubistvo bilo je, po mnogočemu, neobično, pa i po svojoj ekstravertiranosti. Ono je bilo ne samo puki kraj života poznate osobe, nego i dramatično javno ispovedanje životne filozofije...“
Neposredno posle Aničinog samoubistva Stanislav Vinaver objavio je članak u časopisu Republika u kojem je imao stalnu rubriku. U njemu se osvrnuo na život i smrt velike filozofkinje i književnice, pokušavajući da njeno postojanje i nestanak stavi u kontekst Aničinog filozofskog i književnog rada i delovanja kao i velike ljubavi i povezanosti sa suprugom Hasanom. Vinaver nije želeo da njena smrt zaseni njen život.
Međutim, vremenom je ovo samoubistvo poprimilo neki sopstveni i drugačiji narativ. U svom oproštajnom pismu, Anica je, na svoj jedinstven i filozofski način saopštila svoje viđenje smisla života u čijem centru, poput zrna peska u biseru, jeste samo i isključivo ljubav.
„Ovo što činim, činim iz uverenja i u punoj lucidnosti intelekta i volje. To uverenje da život nije vredan življenja ako izgubimo najdraže biće poniklo je, takoreći, zajedno sa mnom, razvijalo se naročito pod uticajem antičkih shvatanja o samoubistvu i postalo jedno od odrednica moje životne koncepcije, od organskih zakona moje prirode… To ne znači da nisam volela život, da ga ne volim čak i u ovom času, ali baš zato ne želim da živim bedno…. Život mi je darovao mnoge prednosti, pa i ovu poslednju da mogu umreti svesno i autonomno.“
Za Anicu je gubitak čoveka kojeg je volela bio gubitak smisla života. Iako je isti volela i u njemu uživala, nije želela da boravi u svetu u kojem njenog životnog saputnika više nema. To je bilo pitanje verovanja u sam koncept ljubavi. U samu srž sopstvenog bića.
Anica Savić Rebac, filozofkinja i u životu i u smrti, poput Sokrata, okončala je svoj život u miru i bez roptanja. Za razliku od njega, nije imala priliku da dovrši razgovor sa svojim učenicima tokom umiranja. Umesto toga, ostavila je svoja dela da govore onima koji umeju da ih slušaju.
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
