Kada je shvatio da mu lagano otkucava poslednji čas, jedan bogati Rimljanin poželeo je da ga upamti makar nemo parče kamena. Za čoveka njegovog ugleda i statusa, takva se želja dala i lako ispuniti. Kamen bi tako nadživeo i njega samog, a svog pretka bi upamtila i buduća pokolenja.
Dotični Rimljanin beše Kratilo Papije, koji je u nekadašnjem Sirmijumu proveo ceo svoj vek. Još je Oktavijan Avgust lično preko Jadranskog mora uputio njegovog dedu, a porodica mu je inače pripadala patricijima. Kao pripadnici elitnih društvenih krugova starog Rima, ovako ugledne porodice nisu se često viđale u provincijskim gradovima. Ipak, car Oktavijan odabrao je Papijeve kako bi u Panoniji i u Sirmijumu širili rimsku kulturu.
Kada je i Kratilo zašao u pozne godine, odlučio je da svoj lik i delo ovekoveči na sunčanom satu. Može biti da se toga dosetio čitavši Tita Petronija, koji je u svom fiktivnom romanu „Satirikon“ opisao kako glavni junak, Trimalhion, pred smrt nalaže da mu se iskleše sunčani sat. Sem toga, želeo je da se sat nađe u sredini grobnice, s tim da se na njemu moralo videti i Trimalhionovo ime.
Kratilo je, pak, odmah poručio beli mermer sa Brača, prepustivši ostatak posla ekspertima: vrsnom astronomu i vajaru iz antičke Grčke.
Wikipedia:
Kada temeljima zasmeta neobična relikvija
Dva milenijuma nakon Kratilove smrti, nekadašnji Sirmijum - a danas Sremska Mitrovica - i dalje čuva trag njegove poslednje želje. Ostao je, i nakon toliko vekova, skriven u zapadnom delu rimskog groblja.
Za arheologe i istoričare, sunčani sat Kratila Papija bio je prava „poslastica“ – dokazi su upućivali na to da je reč o najstarijem spomeniku te vrste ne samo u Sirmijumu, već u celoj istočnoj Evropi.
Pronađen je tek pre 40 godina, i to sasvim slučajno. Naime, u ulici Novi Šor, jedan Mitrovčanin je 1981. godine počeo da kopa temelje za svoju kuću. Tom prilikom je iskopao i jednu neobičnu figuru, ali je odlučio da o tome ništa ne pominje nadležnima. Doznaju li za to arheolozi, pitanje je koliko bi istraživanja dozvolila dalju izgradnju. Figura je stoga ostala sakrivena sve dok se Mitrovčanin nije skućio, i tek je tada svoj pronalazak uredno predao gradu.
U međuvremenu, i sunčani sat je pronašao „kuću“ kakva mu pripada. Odmah kraj Muzeja Srema u samom srcu grada, nalazi se lapiradijum: zbirka kamenih skulptura i arheoloških relikvija. Pod krovom jednog haustora, posetioci Muzeja susrešće upravo ovu neobičnu statuu koja je čak i za svoje godine u prilično dobrom stanju.
Doduše, na prvi pogled se i ne bi razaznalo da je reč o sunčanom satu. Prosečnog posmatrača bi zavarale tri isklesane figure koje pridržavaju kamenu ploču, u kojoj je sa jedne strane uklesan polukrug nalik školjki.
I zaista, oblik ovog časovnika nije bio sasvim uobičajen. Detalj koji ga odaje iskusnijem oku je polukružni brojčanik, ali znatiželja arheologa otkrila je još interesantnije pojedinosti.
Foto: Wikipedia /
Otkriće koje je diglo na noge arheologe širom sveta
Kada je rešio da ovekoveči slavno porodično ime, Kratilo Papije je za ovaj zadatak angažovao dvojicu profesionalaca. Figure je izradio jedan grčki vajar, a njegovih ruku delo postalo je jedinstveno u svetu.
Našavši inspiraciju u grčkoj mitologiji, kipar je na sunčanom satu prikazao figuru Atlasa, titana osuđenog da na leđima večito nosi nebeski svod. Po Kratilovoj želji, Atlas, inače u ljudskoj veličini, pridržavao je školjku sa sunčanim satom.
Iza njegovih leđa stajala su još dva grčka junaka, Herakle i njegov polubrat Ifikle. Ifikle je, pak, arheolozima postao i najinteresantniji. Naime, do otkrića sunčanog sata, njegov lik je, kako se verovalo, bio prikazivan isključivo na vazama. Podrobnija istraživanja su kasnije po tom pitanju iznedrila i poneke oprečne stavove, pa tako strani arheolozi, koje je ovo otkriće takođe zaintrigiralo, veruju da je vajar zapravo isklesao Zevsa.
Na ovim prostorima se zvanično smatra da je ipak reč o Ifiklu. Kako god bilo, za Kratilov časovnik su se veoma zainteresovali i svetski muzeji. Metropoliten i Luvr, u kojima su do tada čuvane samo vaze sa Ifiklovim likom, nisu žalili pozamašne sume kako bi otkupili figuru. Časovnik je naposletku ipak ostao u Sremskoj Mitrovici, dok su arheolozi otkrili još poneki intrigantni detalj.
Za njih je bio zadužen još jedan profesionalac – astronom. Na osnovu matematičkih analiza se, naime, dalo zaključiti da je horizontalna linija na satu uklesana sa neverovatnom preciznošću. Kako linija savršeno odgovara geografskoj širini Sremske Mitrovice, sunčani sat je bez greške pokazivao tačno vreme. Linija je urezana i tako da na nju senka pada svakog 21. marta, označavajući time početak nove kalendarske godine.
Dok je sam sunčani sat očuvan do danas, jedan detalj mu ipak nedostaje. Od kazaljke na koju je padala sunčeva svetlost preostao je samo koren gvozdene šipke, ali se časovnik smatra najstarijim svedočanstvom o tome da se astronomija na ovim prostorima proučavala još pre dva milenijuma. Stoga ga kao izuzetno vrednog prepoznaju i arheolozi širom sveta, dok privilegiju da svakodnevno prošetaju kraj njega mahom imaju žitelji nekadašnjeg Sirmijuma.
Naslovna fotografija: Wikipedia / Medijski portal Vojvodine
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
