U kasno leto 1914. godine brdima i dolinama Podrinja se umesto pesme mladih žetalaca razlivalo gruvanje topova. Jedna od najkrvavijih bitaka bila je ona pod Gučevom, u kojoj su na samo nekoliko metara, gotovo oči u oči ratovali austrijski vojnici protiv srpskih rodoljubivih seljaka. Danas se na vrhu ove planine nalazi jedinstvena kosturnica, kao spomen na slavnu prošlost i seni junaka Jadra.
Dva sudbonosna pucnja
Kada je 28. juna Gavrilo Princip stavio tačku na Habsburšku monarhiju, stanovnici živopisne Jadarske doline na samoj granici sa Bosnom, bili su zaokupljani uobičajnim životnim pitanjima. Posle dve ratne godine koje su proveli u okršajima sa Turcima, a potom i Bugarima, mogli su naizgled da odahnu i posvete se svojim imanjima i u raskoraku zaustavljenim planovima. Velike sile imale su tog leta sasvim druge planove.
Posle ultimatuma koji nije mogao biti prihvaćen, Austrougarska vojska stuštila se na Srbiju, misleći da će pokleknuti pred moćnim carskim haubicama koje su gruvale iz pozadine i sejale smrt i nekoliko desetina kilometara u dubinu srpske teritorije. Na čelu osvajača bio je Oskar Poćorek, guverner aneksirane Bosne i Hercegovine i austrijski general, koji nije krio svoj prezir prema neprijatelju. Nameravao je da izvrši udar s leđa, preko Drine, rizičan i neoubičajen manevar, pošto se glavni prodor očekivao preko Save i Dunava.
Njegovo iznenađenje je slavno propalo. Sa druge strane imao je prekaljenog ratnika, vojvodu Stepu Stepanovića koji je brzo primetio kretanje austrijskih snaga i dočekao ih na obroncima Cera. Ova bitka, koja je ušla u anale svih vojnih škola kao primer promoćurnosti i hrabrosti, bila je prva pobeda savezničkih snaga u vojnom sukobu koji će prerasti u Prvi svetski rat.
Na kapiji Podrinja
Mada je bio isprašen na Ceru, Poćorek lako ne odustaje od osvajanja. Usmerava snage uzvodno ka Loznici, sa namerom da uz dolinu Jadra izvrši upad u Šumadiju. Na prirodni bedem koji se proteže od Mačkovog kamena do Gučeva, stuštilo se 125.000 carskih vojnika, kojima je pomagalo 165 topova i 92 mitraljeza. Ovoj ubojitoj snagi suprostavilo se oko 60.000 branilaca, sa duplomanje topova i mitraljeza, izmučeni prethodnim ratovanjem i gotovo bez municije.
Zbog ove činjenice je proboj Austrijanaca u prvi mah bio munjevit. Napredujući kroz Podrinje, ostavljali su krvav trag spaljenih kuća i ubijenih čitavih porodica.
Među njima se nalazila i porodica Momčila Gavrića iz sela Trbušnica podno Gučeva, dečaka od sedam godina koji će postati najmlađi oficir na svetu. Surovu sudbinu izbegao je zahvaljući slučaju, jer ga je otac, primetivši nadiranje vojske, poslao kod strica kako bi ih upozorio i porodicu pokrenuo u zbeg. Momčilo nije uspeo. Od čitave kuće Gavrića preživeo je samo on. Nekoliko dana kasnije pronašli su ga pripadnici Šestog artiljerijskog puka kako uplašen luta okolinom Gučeva i uzeli ga pod svoje. Dali su mu uniformu i čin, te je sa njima, ponekad čak i iz prvih ratnih redova, krenuo u borbu za slobodu.
Ašovom i krampom protiv artiljerije
Situacija je početkom septembra bila dramatična. Brojčano nadmoćna, austrijska vojska je već 9. septembra zauzela vrh Gučeva i postavila artiljerijske položaju odakle su kontrolisali okolinu. Podršku im je pružala i paljba iz takozvanog topa “Debela Berta”, koji je zasipao srpske snage sa položaja na sremskoj strani.
Srpska vojska u početku je jedva pružala otpor, ali je upornost bila jača. Tek 26. septembra pristiže glavnina, koja započinje mučan i krvav proboj do vrha. Gučevo je i u mirnodobskim uslobima poznato kao jedan od najekstemnijih uspona, te su pod kišom metaka, oslobodilačke snage napredovale metar po metar. Rešenje je pronađeno u kopanju rovova u kojima su se vojnici skrivali od smrtonosne kiše. Ovim je sprečeno i delovanje carske artiljerije koja je neograničenih resursa po čitav dan i noć ispaljivala plotune u nameri da zaštiti napredovanje svoje pešadije. U dubini noći čulo se udaranje pijuka i ašova, kojima se osvajala sloboda. Na nekim mestima Austrijanci i Srbi mogli su da se gledaju bukvalno oči u oči, jer je razmak između njih bio tek 5-8 metara. Ova taktika bila je primenjena i na čuvenoj “koti 708” i Eminovim vodama gde su se tokom 55 dana vodile najkrvavije borbe. O razmerama tragedije govori i to da su danima i mesecima posle završetka borbi pronalažene stotine, hiljade vojnika obe vojske zauvek zaspalih na obroncima Gučeva. Prekrivao ih je zelenskasti sjaj baruta i fosfora koji je samo ukazivao na ogromnu količinu svetlećih artiljerijskih granata koje su zasipale padine ove pitome planine. Ovo je bila i prva bitka u kojoj je ovo zloglasno oružje upotrebljeno.
Konačno, srpska vojska je 6. novembra 1914. godine odnela pobedu i još jednom potisnula Poćorekove trupe. Ovime je okončana jedna od najdužih rovovskih bitki u Velikom ratu. Zbog mesta na kome je vođena, samog vrha Gučeva i topovskih gromova koji su potresali ovaj kraj, kasnije je ponela naziv “Bitka iznad oblaka”.
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
