Seoce Gorovič nadomak Topole, krije jednu od najneobičnijih crkava u Srbiji. Smeštena na malenom proplanku, zaklonjena drvećem i starim grobljem čije je spomenike i imena vreme odavno počelo da nagriza, crkva Svetog preobraženja dvaputa je bila mesto pričešćivanja srpske vojske pred odlazak u velike verske bitke.
Pored istorijskih događaja koji su se u ovoj crkvi desili, naročito su zanimljivi i neobični izrezbareni ukrasi koji se nalaze na samom ulazu, ali i mir kojim odiše, nažalost zaboravljena i pred urušenjem.
Od Rimljana do despota Stefana Lazarevića
Kako predanje kaže (jer ne postoje dovoljno validni istorijski zapisi na koje bismo se mogli osloniti) ovu crkvu podigao je despot Stefan Lazarević pre polaska u Nikopoljsku bitku koja se odigrala 1396. godine. Kako predanje kaže, na putu ka ovom boju, vojska koju je predvodio despot Stefan zaustavila se na ovom mestu kako bi se odmorila i okrepila. Kako je tada bio običaj, održana je liturgija i ratnici su se pričestili pred odlazak sukob u kojem su mnogi od njih položili svoje živote braneći Hrišćanstvo. Kažu da se despot zavetovao da će, ukoliko se vrati živ, na ovom mestu podići crkvu. Kako rečeno, tako i učinjeno. Po povratku iz ove izuzetno surove bitke u kojoj je hrišćanska vojska desetkovana od strane Osmanlija, despot Stefan Lazarović ispunio je svoj zavet i podigao crkvu Svetog preobraženja na mestu na kojem se sa svojim ratnicima pričestio pre odlaska u vojevanje.
Međutim, postoje i drugi podaci o još starijem nastanku ove bogomolje. Arheolozi koji su posetili ovu svetinju kažu da je ona nastala davno pre Nemanjića, čak u vreme Rimljana. Iskopavanja su utvrdila da se ispod crkve nalaze troslojni temelji koji ukazuju na to da je ova bogomolja postojala daleko pre Nemanjića i da je, najverovatnije, izgrađena u petom ili šestom veku.
Crkva je dužine 20 metara i građena je od lomljenog kamena. Zidovi su nekada bili omalterisani, međutim od zidnih fresaka koje su krasile ovo zdanje danas se tek ponegde može nazreti da su je nekada krasili divni životopisi. Na ulazu u crkvu u kamenu su uklesane vrlo neobične gravure koje prikazuju krst, sunce, ljudske figure i drugi simboli nepoznatog značenja. Na oltaru se mogu videti dogorele sveće i nekoliko ikona. Tek da se zna da crkva nije skroz zaboravljena i da neko u nju povremeno svrati. Krov je odavno urušen, a unutrašnjost polako preuzima priroda, ponajviše puzavica. Svetlost se preliva preko zidova i ulazi u hram zbog čega podseća na kadar iz nekog od filmova Andreja Tarkovskog. Sve deluje mrtvo i usamljeno, a istovremeno, puno duhovnosti i mira.
Ispred crkve nalazi se groblje na čijim spomenicima se često ne vidi ni ime koje će svedočiti o životu onih koji tu sada počivaju. Sada zajedno sa crkvom tihuju u senci gustih krošnji, zaboravljeni od svih.
Kad Karađorđe ukrade lepu Jelenu i podigne ustanak
U ovoj crkvi čuveni Karađorđe je svoju veliku ljubav krunisao brakom. Svoju ženu Jelenu upoznao je u obližnjem selu Jagnjilovu. Odmah mu je zapala za oko i markantni Đorđe Petrović znao je da mora biti njegova. Zaprosio ju je, kako su to običaji nalagali pitajući Jeleninog oca za njenu ruku, međutim, s obzirom na to da je ona bila iz imućne porodice, a Đorđe nije, njen otac je tu ponudu odbio. Karađorđe, jake i preke naravi, ukrao je lepu Jelenu i odveo je pred oltar crkve Svetog preobraženja u Goroviču. Kažu da se mlada nije baš mnogo opirala i da je venčanje bilo dostojno jednog budućeg vožda i začetnika kraljevske loze Karađorđevića.
Kada je krenuo u borbu protiv Osmanlija i pred samo podizanje ustanka, Karađorđe je sa svojom vojskom došao u ovu crkvu gde su se i pričestili. Dalja sudbina ovog čoveka, a sa njim i celog tog kraja, svima je poznata. Jedino ostaje nepoznato zašto je ovako važna i lepa svetinja prepuštena da je nagriza zub vremena sve dok se ne uruši. Možda je njena sudbina vezana za ratove protiv tlačitelja te je svoju ulogu zauvek ispunila. Svakako je njena znamenitost i istorijska vrednost velika, te se nadamo da će to biti prepoznato, a crkva obnovljena i da će se sa njenog zvonika ponovo čuti zvona kao poziv na svetu liturgiju.
Tekst i fotografije: Ivana Radojičić
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
