Žestoko je upeklo u Velikom Bečkereku tog šestog julskog dana. Umesto da potraži hlada, masa znatiželjnika nahrupila je ka prašnjavoj ledini – tek da dograbi svoje parče drvene klupe pre početka predstave. Probijanje do šatre kroz oblak prašine pratila je salva nepristojnih uzrečica, jer bi isti taj oblak ostao slepljen na licima prekrivenim znojem i nestrpljenjem.
Beše podosta onih koji u tom proboju nisu imali toliko sreće. Morali su se, umesto drvenih klupa, smestiti u čučanj. Većina je nastavila sa zamerkama: za te pare, protestovali su, mogli su pazariti polumesečne zalihe hleba i vina. Ili, čak, jednu mušku košulju. A ovamo su ih dali tek da vide hoće li kauboji potući Indijance nasred banatske ledine.
Samo, ovo nisu bili šatro Indijanci i kauboji, već oni pravi, od preko bare. A to ne biva svaki dan, da u Banat dođu pravi Indijanci i kauboji, sa pravog Divljeg zapada.
Uz to je na čelu ove povorke bio vođa kauboja lično. Ali, valjalo ga je malo pričekati. Pre njega je tu bilo i Engleza, Arapa, Kineza i samuraja, pa onda pet stotina divljih konja da podignu još prašine...
I najednom, niko od prisutnih, bilo sedećih ili čučećih, više nije pomislio na 14 kilograma hleba ili 10 litara vina (ili onu mušku košulju) što su mogli pazariti umesto ulaznice. Još više se skandiralo kad su Indijanci, išarani ratničkim bojama, na kauboje osuli (prave!) strele, a ovi u šarenim kostimima uzvratili (pravim!) mecima. A pred sam kraj spektakularnog hepeninga izjahao je, glavom i bradom, Vilijam Frederik Kodi. Profesionalni lovac na bizone, otud prozvan Bafalo Bil, ubedljivo je podigao najviše prašine.
Foto: Internet Archive / Plakat za trupu Bufalo Bila
Kako su kaubojski spektakli oživeli pitomu ravnicu
Iako ga je Bečkerek video tek na jedan dan, Bafalo Bil je uz svoju prateću garnituru oživeo banatsku varoš. Pripovedalo se o tome još dugo nakon što je spakovao cirkusku šatru. O njemu su čuli i žitelji Bečkerečki koji su, opravdano odsutni, propustili spektakl: tako je poetu Todoša Manojlovića, tada studenta prava u Temišvaru, brat Ivan istog dana obavestio razglednicom: „Danas je kod nas bio Bufalo. Vredno je da se pogleda.“.
Razglednicu danas čuva Istorijski arhiv Zrenjanina. A ona je napisana 1906., iste godine kad je američki kauboj upriličio turneju po Srbiji. Nema toga što se o njemu već nije znalo – da je tragao u američkoj vojsci i bio plaćen da se bori protiv Indijanaca. I da je sa 23 godine već ušao na stranice romana koji su se pazarili za pet para. Njih je kasnije zamenio daskama koje život znače, zaigravši na njima Bafalo Bila lično.
Rečju – malo šta je u njegovim scenama bilo odglumljeno. Od 1884. godine imao je i novu atrakciju: veliki putujući cirkus „Divlji zapad“, koji je poveo na turneje diljem Evrope.
Očito, „Divlji zapad“ je pobrao ne samo golemu popularnost, već i golemu zaradu. Horde obožavalaca opsedale bi njegov ogromni šator. Oko Bafalo Bila se okupila i ekipa sa posebnim talentom oduzimanja daha – između ostalih, „Divlji Bil“ Hikok i Kalamiti Džejn. Osim njih, gđa Eni Oukli je iz svoje „vinčesterke“ po sred srede streljala karte bačene u vis. Još preciznije je istom metodom prepolovljavala tompuse u zubima supruga Frenka E. Batlera, inače gospodina koga je sa 15 godina nadmašila u streljačkom duelu.
Među njima je bio i čuveni Tatanka Jotanka, a čuveniji kao Bik Koji Sedi – poglavica od koga je i američka konjica zazirala. Otuda je putujući cirkus „Divlji zapad“ s razlogom osvojio svetsku popularnost. Spektakle su rado gledale i javne i političke ličnosti tog vremena, pa tako i kraljica Viktorija i papa Lav XIII.
Međutim, malo se znalo o tome da ga je gledala i oduševljena publika u Srbiji. O razapetim šatrama Bafalo Bila u Zrenjaninu ostali su da svedoče jedan plakat i novinski isečak. „Divlji zapad“ je tih dana još obišao Kikindu i Vršac, a s posebnim ushićenjem dočekan je i u Pančevu.
Beograđane, kojih je među publikom bilo najviše, ubedljivo je bez teksta ostavio okršaj kauboja i Indijanaca. To je, kako je jedan lokalni hroničar primetio, bilo dotad neviđeno i nezabeleženo: „Konji su jurišali, strele letele na sve strane, ali nijedna nije pala na publiku. Bengalska vatra je osvetljavala arenu. Izgledalo je kao da ceo cirkus, sa izvođačima i publikom – gori“. A na kraju predstave „izašla je grupa od 30 pajaca koji su počeli da se valjaju i izvode vesele bravure“.
No, nije Bafalo Bil u ove krajeve doneo samo bravurozne defilee, već i – električnu energiju.
U vreme kad se ulicama ovdašnjih gradova hodilo pod svetlima fenjera, u šatrama „Divljeg zapada“ svetleli su veliki električni motori. Bila je to prava senzacija: cirkus, pa još ima i generator struje! Publika je ostala zatečena i neviđenom organizacionom strategijom – naime, čim bi prodefilovala, svaka trupa bi u međuvremenu bila spakovana, a konji i prikolice natovareni. Tako je komplet šatra, čim se ceo spektakl završio, uzimala put pod noge do sledećeg grada.
Ipak, i dalje se malo zna da je te 1906. godine Bafalo Bil u Srbiju doveo pravi Divlji zapad. To su najbolje pamtili oni koji su se tih paklenih dana probijali kroz oblake prašine. Godinu dana kasnije, „Divlji zapad“ je zauvek spakovao šatre, a vođa kauboja umro je 1917. godine u Denveru.
*Naslovna fotografija: Royale Photographie, Vuillemenot Montabone 188 Via Nazionale - Roma (Italia) - Royale Photographie
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
