Kada se 1967. godine pojavio sada već legendarni film „Skupljači perja“, nisu ga samo ovdašnji filmski kritičari ovenčali lovorikama. Bilo je to prvo jugoslovensko ostvarenje koje je probilo led i na međunarodnoj filmskoj sceni.
Nije to bila mala stvar: dodeljena mu je Nagrada Međunarodnog udruženja filmskih kritičara, i uz to Gran pri žirija Filmskog festivala u Kanu. „Skupljači perja“ su pritom zaradili još tri nominacije: Oskara za najbolji strani film, nominaciju za Zlatni globus i, najzad, za Zlatnu palmu. Ali, iza uglancanih statueta i hvalospeva kritike, otkrivena je priča o jednoj specifičnoj grupi ljudi.
Ti ljudi su živeli i odrastali daleko od blještavila kakvo se viđa na dodelama nagrada. U isto vreme, „crni talas“ jugoslovenske filmske umetnosti bio je gotovo idealan „pejzaž“ da se predstavi život vojvođanskih Roma. „Skupljači perja“, doduše, nisu bili jedino ostvarenje u kome je reditelj Aleksandar Saša Petrović dočarao slike iz njihovih života. Dve godine ranije, Romi su zaigrali i u njegovom filmu „Tri“.
Oba filma su se dotakla i važnih „pratilaca“ romskog života: muzike i igre. Ispostavilo se da Petrović nije imao samo oštro rediteljsko oko, već i istančan sluh. Nekoliko godina ranije, zatekao se u somborskom hotelu „Sloboda“, u čijoj kafani se veselilo uz zvuke romskog tamburaškog orkestra.
Petrović se u zadimljenoj kafani zatekao, takoreći, u pravo vreme i na pravom mestu. Zaintrigirala ga je melodija koju je čuo, a koja ga je podsetila na „osećaj letenja i putovanja“ – što, zapravo, nije bilo daleko od istine. Prevedena na srpski, zvala se „Idem, idem“, a na izvornom, romskom: „Đelem, Đelem“.
Orkestar koji ju je te noći svirao, vodio je somborski romski tamburaš Miška Cener. Pravo ime mu je bilo Mihajlo Lakatoš, a reditelj Petrović je na njega odmah bacio i uho i oko. Pesma mu se izuzetno dopala, iako je u to vreme, sredinom ’60-ih godina prošlog veka, bila relativno nepoznata među srpskim Romima.
Razlog tome je bila činjenica da melodija nije imala mnogo veze sa teritorijom Srbije. Smatra se da ju je prvi zapisao Duško Radetić – harmonikaš, dirigent i urednik Radio Beograda – te da ju je na ove prostore „doneo“ iz Moldavije. Melodiji su dodati i stihovi iz pera srpskog Roma Žarka Jovanovića:
Išao sam, išao, dugim putevima,
Upoznao sam srećne Rome.
O, Romi, odakle dolazite,
Sa šatorima na srećnim putevima.
O, Romi, o narode.
Imao sam nekada veliku porodicu,
Ali Crne legije su ih ubile
Pođite sa mnom Romi iz celoga sveta
Za Rome su putevi otvoreni
Sada je vreme, ustanite Romi,
Dići ćemo se visoko ako se potrudimo.
O Romi, o narode...
Nije mnogo pogrešio reditelj Petrović kada ga je pesma podsetila na putovanje. Stihovi su, zapravo, bili inspirisani stradanjem Roma tokom Drugog svetskog rata, što je režiseru dalo ideju da spoji lepo i korisno.
U prethodnom filmu „Tri“, iz 1965. godine, već je imao scenu u kojoj regruti odlaze u rat. Scena je potom dobila muzičku podlogu – malo poznatu pesmu „Đelem, Đelem“, koju je izveo Miška Cener sa svojim tamburaškim orkestrom. Jedino je scenografija bila drugačija, jer je pesma, umesto u kafani, odsvirana ispred voza prilikom ispraćaja regruta.
Dve godine kasnije, Petrović je imao novu ideju – da ovekoveči život vojvođanskih Roma. Deo „Skupljača perja“ je sniman u jednom romskom naselju nadomak Apatina, a među statistima i naturščicima su bili ljudi iz romskog naselja u blizini Bačkog Monoštora. Dakako, reditelj se setio i orkestra koji je prvi put čuo u zagušljivoj kafani somborskog hotela. Miška Cener je dobio poziv da učestvuje u snimanju filma i na setu je sa svojim orkestrom proveo 22 dana.
„Đelem, đelem“ je ujedno postala i muzički lajtmotiv filma. Pevala ju je Olivera Katarina kojoj je namenjena glavna ženska uloga, a Miška Cener je imao zadatak da je nauči romskim pesmama koje je i sam pevao. U međuvremenu, „Đelem, đelem“ je dobila i malu varijaciju na temu.
Naime, Olivera Katarina je imala malo nevolja sa izvođenjem – nije sasvim pogađala ritam pesme, pa su snalažljivi muzičari u pratnji predložili da se pesma odsvira u slobodnijem ritmu. Oliveri Katarini je stoga ostavljena sloboda da skraćuje, produžava ili naglašava određene delove, pa je „Đelem, đelem“ naposletku tako i snimljena. A kada su „Skupljači perja“ kasnije pobrali međunarodnu popularnost, svojih pet minuta slave je dobila i do tada malo poznata pesma.
Romska muzika je tako najzad stigla i do većeg broja ušiju. Dakako, najbolje su je dočekali Romi – kako širom Srbije, tako i van njenih granica. Dok su „Skupljači perja“ upamćeni kao jedno od najznačajnijih jugoslovenskih ostvarenja, sličnu sudbinu je doživela i pesma o lutanju i stradanju Roma. Štaviše, godine 1971., kada je održan Prvi svetski kongres Roma, upravo je „Đelem, Đelem“ izabrana za romsku himnu. Bilo je to, najzad, prilično uspešno „lutanje“ – od muzičke podloge u kafani, preko ušiju pronicljivog reditelja, pa sve do kadrova koji su ovekovečili svakodnevicu Roma širom Vojvodine.
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
