„Da se ja pitam, ja bi’ proterao autobus ovuda.“
Pošto je koji tren kasnije neuništivi Brka sleteo u reku, Miško, na svu sreću, ipak nije poterao autobus po krhkom, drvenom mostu. U kultnoj komediji „Ko to tamo peva“, većinu seta je zauzela jedna crvena „firma“ na točkovima pod imenom „Krstić i sin“. A na dugom putu za Beograd, legendarna plejada putnika prošla je tihe obale reka, raspevane šumarke i krčila put kroz oblake peska i prašine.
Da bi se otisnula na ovo komično putešestvije, glumačka ekipa se te 1980. godine sastajala pred crkvom Svetog Marka u Beogradu. Odatle bi se minibusevima zakotrljala ka pustim pejzažima banatske ravnice. Krajnja destinacija bila je Deliblatska peščara.
Devet godina kasnije, kamera je na istom mestu hvatala i kadrove filma „Boj na Kosovu“. Tako je ovaj peskoviti set zabeležio i delić istorije jugoslovenske kinematografije.
Šumovite stepe iz ledenog doba
Kada bi se kamere najzad ugasile, šumarci i peščane dine ponovo su postajali dom svojim lokalnim statistima. Među takvim je i zec koga okruglasti Brka do kraja nije ulovio. Međutim, prave zvezde Deliblatske peščare ostale su retke vrste životinja koje su ovde pronašle svoje sigurno stanište.
Već četiri i po decenije, Deliblatska peščara nosi status specijalnog rezervata prirode. Priroda ga je udesila na samom jugoistoku Vojvodine, gde se od puta između Pančeva i Vršca prostire do dunavske obale kraj rumunske granice i jugozapadnih padina Karpata.
Veličina ovog rezervata tek je jedna od osobenosti koje ga čine jedinstvenim. Deliblatska peščara (nazivaju je još i Banatska peščara ili Banatski pesak) zauzima gotovo 35 hiljada hektara (oko 300 km²). Kao autentični fenomen prirode, predstavlja i najveću peščaru na starom kontinentu.
Foto: Wikipedia / Isidora Filipovic
Još jedna specifičnost ovog rezervata je i njegova duga životna dob. Nastao je još tokom ledenog doba, kada je košava zasula peskom talasati zemljani reljef. Od peščanih nanosa su nastale elipsaste dine, dostižući visinu između 70 i 200 metara.
Kako je vojvođansku ravnicu nekada zapljuskivalo Panonsko more, od njega su ostale reke i močvare koje su se račvale celim krajem. Od celog pejzaža naposletku je nastao prirodni „koktel“ peska, vetrova i vodenih površina, pretvarajući ovaj deo banatske ravnice u zelenu i smeđu oazu. Po svom ekosistemu je jedinstvena u celom Panonskom području, a u njoj je izrasla vegetacija karakteristična za peskovite i stepske krajeve.
Kako su u peskovitoj oazi iznikle zelene krošnje
Deliblatska peščara, budući da je nastajala još od ledenog doba, dobila je epitet istorijskog spomenika prirode. Za razliku od scena u kojima „Krstić i sin“ diže prašinu po prašnjavom bespuću, ove poljane i šumarci su sve samo ne sablasni i pusti. Velika vojvođanska oaza zapravo je redak primer šarolikog biodiverziteta.
Pored živog sveta udomljenog u peščanim i stepskim regijama, Deliblatska peščara je prava riznica vodenih, šumskih i stepskih porodica. One su se nastanile u nekadašnjem rečnom koritu, a potom i na obalama i adama Dunava. S obzirom na veličinu rezervata, u njemu je ostalo dovoljno mesta i za ostale raznolike sorte stanovnika. Pritom su od delova stepskih reljefa Panonske nizije nekada nastajali nekadašnji pašnjaci, prekrivši skoro 20% cele peščare.
Šumoviti delovi su, pak, nastali ljudskom intervencijom. Zbog peska kojim je jaka košava zasipala okolna poljoprivredna dobra, polovina Deliblatske peščare je pošumljena. Šume su na ovim mestima nicale gotovo čitav vek – od 1818. do 1907. godine. Pet godina kasnije izrađen je i prvi Uređajni elaborat, kojim su šumski zasadi dobili na ekonomskom značaju.
Foto: Depositphotos
Riznica unikatnog biljnog sveta
Zbog specifičnih ekoloških uslova, Deliblatska peščara je postala jedna od retkih oblasti u Evropi (pa i celom svetu) sa tako raznolikom i bogatom florom i faunom. Otkako je dobila i šume, postala je stanište biljnih vrsta neobičnih naziva. Bademić, Degenova kockavica, bela lipa, krupnolinski medunac ili virgilijanski hrast, samo su neke od malobrojnih autohtonih biljnih vrsta. Zeleno-smeđa oaza pritom je i jedino područje gde se, među gotovo 1000 različitih sorti bilja, mogu naći Pančićev pelen ili banatski i stepski božur.
Pored ovog unikatnog rastinja, više od polovine zasada danas čine šume bagrema i belog i crnog bora. Sem toga, Deliblatska peščara je i jedino mesto u Srbiji gde raste preko 20 vrsta orhideja. Biljni svet, raspoređen poput mozaika među talasastim dinama, specifičan je upravo za područje Panonske nizije.
Osim „fuzije“ različitih reljefa, bogatoj fauni pripomažu i adekvatni klimatski uslovi. U ovom umereno-kontinentalnom kraju tipična su velika kolebanja u temperaturi: od ledenih 25 ispod nule, do paklenih +45 stepeni. Od ledenog doba do danas, kroz Deliblatsku peščaru i dalje tokom zime besne jake košave, koje često protutnje brzinom i do 140 kilometara na čas.
I na nebu i na zemlji: sigurna kuća za najređe životinje na svetu
Pored biljaka i stabala neobičnih imena, po Deliblatskoj peščari se vrzmaju i specifične životinjske vrste. Neke od njih su interesantne zbog toga što su ili ugrožene ili veoma retke. Svrstavaju se među prave prirodne fenomene, i to ne samo u Panonskoj niziji već i na celom evropskom i svetskom tlu.
Od onih poznatijih, kroz šumske predele tumaraju srne, vukovi, jeleni i divlje svinje. Posebno su ljupke tekunice, glodari iz porodice veverica, a ove sitne životinjice čine i važnu kariku u lancu ishrane najugroženijih vrsta grabljivica. U Deliblatskoj peščari nastanilo se nekoliko takvih primeraka – orao kliktaš, banatski i stepski soko i orao krstaš – kao i neke od najlepših i najređih ptica na ovim prostorima: mala bela čaplja, vodomar, mali kormoran, pupavac i lasta bregunica.
Pojedinim vrstama selica, južnobanatska oaza je utočište tokom zimskih meseci. Ovde će prezimiti zahvaljujući izobilju vodenog sveta. Na zimovanje kraj Dunava doleću jata divljih pataka i gusaka, zbog čega je Deliblatska peščara još 1989. godine postala Međunarodno značajno stanište ptica.
Foto: Wikipedia / Petkovic Boris
Čari netaknute prirode – još jedan razlog za posetu peščanom rezervatu
Zbog svojih izuzetnih prirodnih odlika, Deliblatska peščara je od 2002. godine ušla i na Uneskovu preliminarnu listu. Osim ugroženim vrstama ptica, ona je „sigurna zona“ i za glodare kojima ubrzano preti nestanak. Neki od zanimljivih primeraka su slepo kuče ili stepski skočimiš, još jedan ljupki glodar koji u čitavoj Evropi stanuje samo u ovom delu Vojvodine. S početkom toplijih, prolećnih dana, peščara postaje i privremena destinacija selećih pčelara. Osim zelenih pašnjaka, okružena je plodnim zemljištem i poljoprivrednim usevima.
Pored nepreglednih peščanih dina, ovaj jedinstveni prirodni rezervat ima i dva najviša vrha: Pluc (198 metara) i Crni Vrh (192 metra). Ipak, najvažnija je njena uloga „sigurne kuće“, jer ugroženim vrstama pruža još jednu šansu za opstanak. Zbog specifičnog ekosistema, vazduh u peščari je izuzetnog kvaliteta. Stoga se boravak u njoj preporučuje i – ljudskoj vrsti.
Osim dece i odraslih kojima čist vazduh pomaže da sačuvaju zdravlje, Deliblatska peščara je utočište svima kojima ponekad nedostaje spokojan i kvalitetan predah. Ekološki i rekreativni turizam je zato i razlog više za posetu brdovitim i šumovitim pejzažima: uz borove šume i nepregledne livade, ovo je savršeno mesto za uživanje u netaknutoj prirodi.
*Naslovna fotografija: Wiki/Valentin Danko 01
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
