Prošetate li se nekada Kalemegdanom, nedaleko od Despotove kule, videćete poveći kameni spomenik na kome je upisano da je na tom mestu 1867. godine izvršena predaja ključeva grada Beograda. Učesnici ovog čina bili su turski zapovednik tvrđave Ali-Riza paša i knez Mihailo Obrenović, nasledni vladar Srbije.
Ono što ne piše na spomeniku, jest činjenica da je upravo sa tog mesta niz strminu kalemegdanske padine krenula povorka koju je činilo nekoliko stotina poslednjih turskih vojnika koji su više decenijama i vekovima gospodarili gradom. Njih je u savskoj luci čekao poseban brod – prvi srpski parobrod „Deligrad“.
Srbija na talasima lepog, plavog Dunava
Istorija srpskog brodarstva pomalo podseća na istoriju srpske državnosti. Put od prvobitne ideje do formiranja prave rečne flote se, zbog unutrašnjih i spoljnih uticaja, otegao na gotovo pola veka. Mada su Sava i Dunav još od praistorije bile plovne žile kucavice ovog dela Balkana, a prvi parobrod zaplovio rekama još početkom 19. veka, prvi pokušaj stvaranja modernog srpskog brodarskog društva vezuje se za 1847. godine kada je pokušano uspostavljanje parobrodske veze između Beograda i Zemuna.
Ovaj, kao i nekoliko narednih pokušaja je neslavno propao. Naime, Austrougarsko carstvo je tih godina dominiralo obema rekama, a srpska država, i dalje u polu-vazalnom položaju u odnosu na Tursku, nije imala sredstava (ni državnih ni privatnih) da oformi flotu kojom bi ubirala prihode na 500km obala u crnomorskom slivu. Prvi privatni iskorak bio je onaj Kapetan Miše Anastasijevića koji je imao ogromnu flotu od 70 drvenih lađa. Ipak, parobrod koji su brodili Dunavom i povremeno pristajali u Beogradu i Smederevu, i dalje su bili – austrijski.
Pravi iskorak desio se početkom sedme decenije 19. veka, kada se na presto vratio progresivni knez Mihailo. Sa njim je oživela i priča o državnom parobrodskom društvu, koje je napokon osnovano 1861. godine. Usledila je kupovina 8 šlepova i jednog parobroda od carske Rusije.
U pitanju je bio broj „Pjaćenca“, porinut u more 1850. godine. U Beograd, svoju novu matičnu luku dospeo je u proleće 1863. godine, posle skoro godinu dana plovidbe. Naime, na putu od rumunske luke Galac do Beograda prvo ga je omeo nizak vodostaj Dunava, a zatim i led koji je primorao posadu da po drugi put odustane od povratka.
I vojni i diplomatski brod
U Beograd je parobrod uplovio pod novim imenom „Deligrad“, koje je dobio u znak sećanja na lavovsku borbu srpskih ustanike 1806. godine, koja je rezultirala pobedom koja je odjeknula čitavom Evropom i skrenula pažnju javnosti na „selo Gala“ na Balkanu.
Samo po sebi, „Deligrad“ je bio impresivno plovilo. Težak 275 tona, mogao je da povuče 450 tona tereta i 8 šlepova. Sve to pokretala je, za to vreme, moćna parna mašina od 100 konja. Pošto u Srbiji nije bilo školovanih i iskusnih kapetana, „Deligradom“ je upravljao jedan pozajmljeni – Božo Radončić iz Dobrote.
Parobrod je, pre svega, služio kao vojni brod koji je prevozio razne potrepštine od ogreva do vojne opreme za potrebe ministarstva vojnog. Imao je i jednu drugu, daleko važniju ulogu – bio je diplomatska jahta Kneževine Srbije, kojom su putovali kako srpske diplomate u razne misije, tako i članovi vladarske porodice. Najviše ga je koristio knez Mihailo koji je sa suprugom Julijom redovno putovao do Šapca na konjičke igre. Bio je i brod kojim je dobri knez otplovio u Carigrad kako bi od sultana zatražio povlačenje turske posade iz četiri utvrđena srpska grada.
Poslednji pozdrav „našem“ paši
Diplomatska misija kneza Mihaila u Carigradu bila je uspešna. Oslabljeno Osmansko carstvo više u Srbima nije videlo samo neprijatelja, već saveznika u svojim poslednjim danima. Dogovor je postignut, a za april 1867. godine dogovorena je predaja ključeva četiri grada: Beograda, Smedereva, Kladova i Šapca u kojima je i dalje bila turska postaja.
Svečan čin usledio je 24. aprila 1867. godine kada se u Gornjem gradu okupila velika masa ljudi koja je sa oduševljenjem klicala Srbiji, slobodi i knezu. Sa druge strane nalazio se poslednji beogradski turski komandant Cezajirili Ali Riza-paša. Susret dvojice moćnika bio je koliko formalan, toliko i srdačan jer je Ali Riza-paša bio veliki poštovalac kneza Mihaila. Odnos je bio takav da su jednog oslovljavali sa „naš knez“ i „naš paša“.
Posle svečanih govora, dok je vojni orkestar svirao splet popularnih srpskih pesama i čuveni „Nizamski rastanak“, poslednji kontigent turske posade, predvođen pašom, spustio se niz Kraljev ravelin i Sava kapiju do pristaništa. Tu ih je čekao „Deligrad“, koji je mesec dana ranije već prevezao glavninu posade do Crnog mora.
I dok je „Deligrad“ lagano klizio niz Dunav, turski vojnici mogli su kroz gusti dim koji je izbijao iz dimnjaka parobroda da vide srpsku trobojku koja se posle 5 decenija ponosno vijorila nad Kalemegdanskom tvrđavom.
Ovo je bio tek početak doživljaja „Deligrada“ koji će uslediti tokom više od pola veka njegove verne službe. Ali o tome… neki drugi put.
Naslovna:LIllustration, 1867
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
