U vreme dok se većina bolesti još uvek lečila pijavicama, raznim biljnim napicima i molitvom, pojava lekara bila je retkost o kojoj se nadaleko pričalo. U ta vremena, sredinom 19. veka, u Srbiji i Vojvodini, radilo je tek desetak školovanih lekara. Među njima je bio mladi Jovan Andrejević Joles, koji je za samo trideset godina svog života uspeo da se upiše u red najznačajnijih ljudi svog vremena.
Začetnik srpske anatomije
Jovan Andrejević rođen je oktobra 1833. godine u Novom Sadu, u kući almaškog prote Gligorija i njegove supruge Perside. Sa obe strane porodice vodio je poreklo iz kuća na glasu, koje su se isticale i izvesnim bogatstvom. Ovakav položaj omogućio mu je odlazak na školovanje u Temišvaru, gde završava gimnaziju.
Burne godine mađarske revolucije 1848. godine nisu bile naklonjene porodici Andrejević, koja u sukobima koji su pogodili Petrovaradin i Novi Sad gubi značajnu imovinu. Zbog teškog položaja, mladi Jovan napušta školovanje i zapošljava se ka vaspitač u jednoj od viđenijih porodica. Ovo je, doduše, bio privremena prepreka, pošto već 1853. počinje sa studijama medicine. Put ga vodi od Pešte preko Praga do Beča, gde konačno diplomira.
Bečki period bio je veoma plodan za novopečenog lekara. Zajedno sa njim studiraju i stasavaju veličine srpskog preporoda kao što su Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj i Đorđe Popović Daničar. Bio je redovan gost doma Vuka Karadžića, gde je nastupao i kao slušalac, ali i besednik na književnim večerima začinjenim politikom. Zbog svog učešća u organizovanju prosrpskih organizacija, više puta je hapšen.
Bio je uspešan i na naučnom planu. Pod budnim okom profesora bečkog Medicinskog fakulteta Ernsta fon Brikea počinje izučavanje funkconisanja jetre. Ovaj angažman rezultiraće 1861. godine radom „O finoj građi jetre“, čime će u biografiju upisati titulu prvog srpskog antoma.
Povratak u rodni grad
Andrejevićev rad izazvao je pozitivne ocene u tadašnjoj naučnoj javnosti, a mnogi su zbog njega mladom naučniku predviđali blistavu karijeru. Profesor Brike ponudio mu je mesto asistenta na svojoj katedri, ali je sudbina htela drugačije.
Dok je strpljivo secirao uzorke jetre, u grudima mladog lekara počela je da tinja opasna bolest – tuberkuloze. Prema svedočenju savremenika, iako već ozbiljno bolestan, negirao je postojanje oboljenja. Zato je kao izgovor za povratak u Novi Sad iskoristio majčinu smrt, te se, navodno, iz emotivnih razloga vratio da pomogne obudovelom ocu.
Dani sreće i lepe književnosti
Povratak iz Beča u Novi Sad bio je praćen još jednim značajnim događajem. Za oko mu je zapala lepa i bistra Jelena Bajić. Poreklom iz Šoprona, mesta na granici današnje Mađarske i Austrije, u Novi Sad je prispela na školovanje posle smrti svoje majke. Bila je to zaista ljubav na prvi pogled. Oboje su bili mladi, obrazovani, veliki ljubitelji muzike i književnosti.
Ovo ne treba da čudi, pošto je Jovan bio jedan od prvih prevodilaca Šekspira na srpski jezik. Prvi prevod drame „Ričard Treći“ uspešno je završio uz pomoć Laze Kostića, što se smatra prvim prevodom ovog velikog engleskog pisca na srpski jezik. Pored toga, preveo je i delo „Naslednik od Hardingtona“ Čarlsa Dikensa, kao i „Prokos“ Roderiha Benedikta.
Bio je i jedan od inicijatora osnivanja Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Sliku njegove svestrane ličnosti upotpunjuje i činjenica da se bavio književnom kritikom, a svoje radove objavljivao je u „Letopisu Matice srpske“ i „Danici“.
Na profesionalnom planu, bio je veoma poštovan kao odličan dijagnostičar koji je je bez problema pronalazio leka i za bolesti, koje na prvi pogled, nisu imale uzroka. Voleli su ga i oni sa manje životne sreće koje je lečio bez naknade. Bio je jedna od najsjajnijih zvezda novosadske i srpske naučne, kulturne, političke i društvene scene.
Tragična sudbina mladih supružnika
Ali, dok je prema svetu prikazivao sliku jedne srčane i borbene ličnosti, u dubokoj intimi gubio je bitku sa svojim sopstvenim telom. Samo tri godine posle povratka u Novi Sad, u proleće 1864. godine, tuberkuloza je potpuno uzela maha. Prestaje da radi u ordinaciji, a poslednje tri nedelje života provedi u bolesničkom krevetu.
Preminuo je početkom jula iste godine. Sahranjen je na Almaškom groblju. Imao je samo 31 godinu. Za njim je ostala neutešna Jelena, koja je dugo sa velikim pijetetom govorila o pokojnom mužu. Dece nisu imali.
Njena sudbina, takođe, je bila veoma teška. Nekoliko godina posle Jolesove smrti, udaje se za Jevrema Markovića, brata Svetozara Markovića. I drugi muž nije imao dug život. Posle sukoba sa kraljem Milanom, osuđen je na smrti. Tako je Ilka po drugi put ostala udovica. Ali, ni tu nije kraj. Revoltirana i slomljena gubitkom, odlučuje se na očajnički potez – atentat na kralja.
Mada je na Milana pucala iz neposredne brzine, te 1882. godine u proti Saborne crkve, njen pokušaj je bio neuspešan. Posle dugog ispitivanja u Rimskom bunaru, osuđena je na robiju u Požarevcu, gde ubrzo umire pod sumnjivim okolnostima.
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
