Beše to vreme Vizantije i nemanjićke Srbije koja je tek stasavala i tražila svoje mesto na tadašnjoj mapi sveta. Vreme kada je Vizantija sa dobrom dozom podozrenja gledala na severnog suseda koga je smatrala i egzotičnim i varvarskim. Koliko god da je postojala razlika, i jedna i druga država gledale su u budućnost. I Nemanjići i Vizantija želeli su da na svojim granicama imaju prijateja. A dobre namere i mirne granice najbolje se utvrđuju međusobnim brakovima vladarskih porodica.
Vizantijska princeza kao zalog dobrosusedskih odnosa
Tako je dogovoren brak princa Stefana Nemanjića i Evdokije, sinovice vizantijskog cara Isaka II Anđela i ćerke njegovog naslednika Aleksija III Anđela. Sa druge strane nalazio se tada najmoćniji srpski župan, Stefan Nemanja. Dogovor o braku je uspešno postignut, te je 1191. godine Evdokija, sve sa pratnjom, krenula iz Carigrada za Srbiju drumom Via Egnati. O čemu li je razmišljala tokom putovanja do Skoplja, gde ju je dočekao Stefan, nije ostalo zabeleženo, ali sigurno nije joj ni malo lako bilo iz "centra sveta", vizantijskog dvora, doći u Srbiju.
Evdokija Anđel postala je tako prva od mnogih stranih princeza koje su zakoračile na srpski dvor Nemanjića. Brak između dvoje naslednika prestola trajati će deset, malo je reći, burnih godina, za koje vreme će se roditi sinovi Stefan Radoslav, Predislav, Stefan Vladislav i ćerka Komnina.
Prvih godina boravka na dvoru Evdokija je mudro stajala po strani, nije se mešala u državničke poslove, pogotovu dok je na tronu Raške bio Nemanja. Posvetila se podizanju i vaspitanju dece. Onoga trenutka kada je župan Nemanja preneo vlast na Stefana, a Evdokija postala velika županka, što je bilo najviše plemićko zvanje na srpskom dvoru tog doba, počela je da koristi "pravo" da učestvuje u donošenju značajnih odluka srpske države. Kažu da je dvor pristao da ona bude deo najviše tadašnje vlasti u srpskoj državi, po ugledu na "avguste" u Rimskom carstvu, jer se smatralo, odnosno ona je mislila, da joj po pravu i poreklu pripada i deo vlasti. Evdokija je imala i veliki uticaj na vaspitanje dece, sa jakim prefiksom na grčku kulturu, pa su govorili da se sin Radoslav više osećao Grkom, nego Srbinom.
Sudbinu braku, uprkos tome, krojili su ne samo bračni odnosi Stefana i Evdokija, već I politika koja ih je spojila. Upravo u ovom svetlu treba posmatrati dešavanja koja su usledila među supružnicima.
Prva proterana srpska vladarka
Kako su i tada spletke bile jedna od najvažnijih oruđa političke I državničke elite, tako i na vizantijskom u srpskom dvoru javlja sve veći broj tračeva i zavera vezanih za supružnike, koji brak Evdokije i Stefana Nemanjića čine sve neizvesnijim. Iz tog perioda potiču i prilično neprovereni zapisi o tome da je upravo neverstvo bilo razlog razvoda braka i progona velike županke iz Srbije.
Naime, pričalo se da je Stefan, veliki župan bio je poznat po izletima iz bračne ložnice, i kažu da je imao veliki broj "družbenica", kako su neverstvo nazivali njegovi savremenici. Iz istih izvora dolazi i zapis da ni Evdokija nije htela da mu ostane dužna, zamerajući mu usput što je voleo da popije koju čašicu više i što ju je zapostavljao. U isto vreme Stefan je zamerao supruzi da je previše privlačila pažnju muškaraca, uz ponašanje koje ne dolikuje velikoj županki, supruzi srpskog vladara.
Šta je bilo bilo je, Stefan je uhvatio Evdokiju u neverstvu, naredio je da joj se skinu haljine i bez odežde je proterao iz Raške. O neverstvu velike županke i kako je prevaru doživeo Stefan, pisao je i ohridski arhiepiskop Homatijan koji je zabeležio da je veliki župan "danima duboko patio zbog sramote koju mu je Evdekija nanela".
"Časna žena u domu muža svoga draža je od svakoga bisera i dragoga kamena", zapisao je kasnije prvi srpski kralj Stefan Nemanjić.
Šugava princeza – istina ili stari trač
Propast ovog ugovorenog i dogovorenog braka ipak treba gledati kroz političku prizmu. Naime, Stefan je sve češće podršku tražio na Zapadu. Vreme kada je Vizantija bila "osa" u koje su bile uprte oči tadašnjeg sveta, a princeza bila garant saradnje i mira s Vizantijom je prolazilo. Ali kako je moć i snaga Vizantije opadala, tako su na pozornici tog vremena sve snažnije prisutniji Latini. Njihovim približavanjem Carigradu, Evdokija je postala, smetnja za odnose srpske države s Latinima. Jer Stefan Nemanjić je na dvor Latina gledao kao mesto gde bi mogao da pronađe novu ženu uz koju bi, od pape, dobio i kraljevsku krunu. Kreće kampanja "od usta do usta".
Grešna, šugava, neposlušna su epiteti koji su pratili Evdokiju, što je samo ubrzalo kraj desetogodišnjeg braka. Postoje i zapisi koji govore da je Evdokija dobila šugu, što je bio razlog da je Stefan otera od sebe da se i sam ne bi zarazio.
Beše to godine 1201. kada je Carigradska patrijaršija poništila njihovu bračnu vezu. Ona se vraća u Vizantiju. Nemirnog duha udavala se još 3 puta, a deca koju je dobila sa Stefanom, ostala su u Srbiji. Pratila ju je i priča da je i decu ostavila zbog ljubavnika, a svi potonji brakovi nisu srećno završili. Trag joj se gubi u Maloj Aziji kada je otišla sestri Ani, a umrla je oko 1211. godine.
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
