Sve do kraja XIX veka, Miroslavljevo jevanđelje čuvano je u Hilandaru. Zahvaljujći jednom lakoprstom ruskom monahu i naporima srpskih istoričara, knjiga je posle vekova anonimnosti dočekala svetlo dana.
Ovo je bio samo početak uzbudljivog putovanja Jevanđelja koje će u narednih pola veka više puta biti izgubljeno, sakrivano od sumnjivaca koji su po svaku cenu želeli da ga se dokopaju i konačno na čudesni način pronalaženo.
Prokletstvo loze Obrenovića
Slobodarske težnje srpskog naroda koji se tokom čitavog XIX veka borio protiv osvajača, izrodile su i želju Srpske pravoslavne crkve da se manastir Hilandar, zadužbina srpskih vladara, ponovo vrati u sastav matične crkve. Tako je 1896. godine upriličena poseta kralja Aleksandra Obrenovića, prvog srpskog vladara još od srednjeg veka manastiru, sa ciljem da se kroz otkup dugova koje je manastir imao povrati pod okrilje srpske države. Nedugo pre posete kralja o Uskrsu, Stojan Novaković pregovara sa bratstvom manastira o poklonu koji će učiniti vladaru prilikom posete. U pozadini je bila težnja da se u maticu vrate važni srednjovekovni dokumenti koji su čuvani u manastiru, te je tom prilikom mladom vladaru ustupljena povelja Stefana Nemanje o osnivanju manastira i Miroslavljevo jevanđelje.
Tih godina se pričalo da je samo dva dana po kraljevom polasku za Beograd, u Hilandar došla misteriozna osoba iz Petrograda. Uvidevši da je zakasnio i da ni velika količina zlata koju je doneo ne može da otkupi jevanđelje, nestao misteriozno kao što je na Svetu Goru i dospeo.
U velikoj tajnosti i pod jakim obezbeđenjem, ovi važni dokumenti putuju u Beograd gde su čuvani u ličnom kraljevom trezoru. Sumnjičavost Aleksandra bila je tolika, da je, iako je bilo predviđeno da se povelja i jevanđelje predaju na čuvanje Narodnoj biblioteci, Novaković je knjigu video tek nekoliko godina kasnije kada je upriličeno fotografisanje i izrada kopije.
Zašto je Aleksandar bio toliko sumnjičav, možemo danas samo da naslućujemo, ali je izvesno da su trvenja između njega i vlade koja su tokom vladavine bila sve izraženija, kao i sve veća nepopularnost među narodom uticali na to da mladić ima izvesno nepoverenje u svoje okruženje.
Sudbina Miroslavljevog jevanđelja doživljava obrt 29. maja 1903. godine kada je grupa zaverenika ubila kralja Aleksandra i kraljicu Dragu, kao i nekoliko članova njihovog dvora. Naime, u noći prevrata iz Dvora je pod i danas nerazjašnjenim okolnostima nestala i ova knjiga.
Skandal koji je potresao Kraljevinu
Vest da se u dvoru više ne nalazi Miroslavljevo jevanđelje odjeknula je čitavim Beogradom poput pucnja topa. U narednim mesecima i godinama svi učesnici događaja vezanih za posetu Hilandaru ili prevrat bili su podvrgnuti ispitivanju. Pitanje nestanka bilo je izneseno i pred samu Skupštinu. U novinama tog doba izlaže istraživački članci i ispovesti članova dvora, crkvenjaka, političara, vojnika. Svako je imao svoju verziju priče, koje su se malo ili nimalo poklapale. Da li je jevanđelje zaista bilo u Beogradu, gde je tačno čuvano, da li ga je kralj dobio na poklon, otkupio ili samo dobio na revers, da li je vraćeno u Hilandar? Ima li srpska država uopšte pravo na njega, ko ga je ukrao, ko ga čuva, zašto ga ne vraća? Gde treba da se čuva ako (ikada) bude pronađeno? Sva ova pitanja samo su golicala maštu srpske javnosti, i, uglavnom, ostajala bez odgovora.
Dodatna pometnja nastala je kada je 1906. godine italijanska štampa objavljuje da se Jevanđelje nalazi u Mletačkoj arhivi. Ovo je izazvalo veliku buru u javnosti, traženo je da se pod hitno vrati u domovinu. Ispostaviće se da je u pitanju kopija koju je Aleksandar poklonio svojoj rođaci iz porodice Katardži, a koja je preko rumunskog poslanika u Londonu dospela u Italiju.
Sudbina originala i dalje je bila nepoznata javnosti.
Iz ruku Obrenovića u ruke Karađorđevića
Optužbe između predstavnika starog i novog režima oko toga ko je „sklonio“ jevanđelje ne prestaju ni u narednim godinama, sve dok prilikom povlačenja srpske vojske iz Beograda 1915. godine, u ruke jednog načelnika ministarstva finansija ne dospeva sasvim obična drvena kutija. U njoj se nalazilo upravo Miroslavljevo jevanđelje. Ali, kako je dospelo u Rašku iz dvora Obrenovića?
Jedna od teorija kaže da je jevanđelje sve vreme bilo čuvano u Državnoj arhivi, gde je dospelo u kutiji sa ličnim stvarima smaknutog kralja. Iz ovih ili onih razloga, Aleksandrove lične stvari niko do tada nije proveravao.
Druga kaže da je još 1903. godine novi upravnik dvora, izvesni Jovan Pavlović jednog dana u svojoj kancelariji zatekao veliki kovčeg za rublje prekriven belim čaršavom. Oni sumnjičaviji tvrdili su da je sanduk sam napunio Pavlović stvarima koje je našao u stolu Aleksandrovog ađutanta, uključujući tu i staru knjigu kojoj nije pridavao veliku pažnju.
O misterioznom sanduku Pavlović potom obaveštava kralja Petra I, koji sa pažnjom pregleda njegov sadržaj. Ispostaviće se da se u njemu nalaze sudska akta o ubistvu kneza Mihaila, a da je „neugledna stara knjiga“ zapravo Miroslavljevo jevanđelje. Kralj ga potom poverava na čuvanje svom bibliotekaru Dobri Ružiću, koji ga čuva do evakuacije Beograda. Ružić ga tada predaje prestolonasledniku Aleksandru, koji ga poverava ministarstvu prosvete Ljubi Davidoviću.
U narednim mesecima, Miroslavljevo jevanđelje će još jednom započeti svoj drugi put do Grčke, prateći još jednom put (privremenog) sloma srpske države.
Kraj u sledećem nastavku…
*Naslovna fotografija: Wikipedia
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
