Na trgu pred opštinom Gadžin Han, pogurena, ali stasita figura namrštenog vojnika. Delimice pretećeg izgleda, liči kao da bi se svaki čas mogla ustremiti pravcem svog pogleda. Prepoznatljivom ćiriličnom tipografijom, pod nogama joj je uklesano Oko sokolovo i Dragutin Matić.
Pre no što se nastanio na opštinskom trgu, vojnikov lik je napravio krug oko sveta. Pošao je od rodnog sela Kaletinci, preko Solunskog fronta i stigao do Japana. I sve zahvaljujući jednom Rusu sa fotoaparatom. Pogleda prikovanog u dalj, postao je avatar istorijskih udžbenika, razglednica i gramofonskih ploča.
Vojnik, pak, o tome nije ni slutio. Sećao se Rusa – zvao se Samson Černov, a sreli su se uoči pohoda na albanske Prokletije. Černov je već s početka rata bio uz srpske trupe na prvoj liniji fronta. Po službeno-ratnoj reporterskoj dužnosti, njegov fotoaparat je upamtio razorene gradove, vojnike, seljake i kralja Petra Velikog, ali i najpotresnije scene albanske golgote.
Upamtio je i njega, Dragutina Matića. Skamenjenog pogleda pod šajkačom i memorije poput Černovljevog objektiva. Ogrnut šinjelom i s bajonetom preko ramena, i on se latio osmatračke dužnosti. Beležio je svaki pedalj neprijateljskih linija. Tako ga je ovekovečio i Černov, bez datuma i naznake o mestu na kom ga je zatekao. Matić ga je nakon toga video da nekud odlazi. Dugo nije znao da je i ruski reporter, u korak prateći srpsku vojsku, s njom preživeo golgotu.
Tako nije znao ni da je njegov avatar obišao svet, još pre kraja Velikog rata. Ni svet nije znao da je to Dragutin Matić. Zbog prepoznatljivog stava pred objektivom, oslovljavali su ga oko sokolovo i srpski izviđač. Niko nije ni pokušavao da crno-belom avataru nadene pravo ime.
Foto: Wikipedia, PTT Muzej / Samson Černov
Kako je vojnik bez imena dobio identitet
Stigavši do Japana, jedan tamošnji stručnjak rastumačio je napregnuti pogled srpskog seljaka. Prodirao je u neprijateljske manevre i svoja saznanja prenosio vojnoj komandi. Postao je simbol nepokolebljivosti vojnika u odbrani svoje zemlje, oličenje pozornosti u vremenima kada opasnost postaje jedina konstanta.
47 godina kasnije, jednoj Nišlijki sasvim slučajno u ruke dopada ploča „Marš na Drinu“.
„Pazi, Dragutin Matić...“
Prepoznala ga je Kostadinka Savić. Pamtili su ga i drugovi iz vojske, stari ratnici. U Kaletince kraj Gadžinog Hana, na adresu porodice Matić, ubrzo stiže omot sa izviđačevim likom. Prepoznao se i Dragutin, još uvek ne sluteći da je već osvojio planetarnu popularnost.
Od te 1965. godine, svet je napokon saznao je srpski izviđač zapravo vojnik-seljak iz porodice Peše i Nevene Matić. Najmlađe od petoro dece, rođen je 10. januara 1888. U skromnoj kući podno Trema, najvišeg vrha Suve planine kraj ulaza u Kaletinac, proveo je detinjstvo.
Rano je ostao bez roditelja. O njemu je brinuo najstariji brat Đore – tako su znali Đorđa – pa ga je i selo zato zvalo „Dragutin Đorin“. Mali Dragutin nije video skamije i knjiga, mada je znao da čita i piše. Obrazovanje će, poput svojih ratnih drugova, nastaviti u vojsci.
Pre toga je za ženu uzeo Krunu Ranđelović iz Sopotnica, sela nadomak Kaletinca. Još u ranoj mladosti, pre Dragutinovog odlaska u rat, dobili su četvoro dece. Peti, najmlađi sin Blagoje, rođen je posle rata. Poziv za odsluženje vojske stiže mu sa 22 godine, te Dragutin kreće put Beograda – isprva kao konjanik, potom i pešadinac.
Tu ga najpre zatiču Balkanski ratovi. Kada je na red došao i Prvi svetski rat, po treći put se u šinjelu zaputio na front. Isticao se predanošću i hrabrošću, ali su vojne starešine smesta prepoznale njegovu izvanrednu usredsređenost. Bio je jedan od retkih – ako ne i jedini – koji je neprimetno umeo da se prikrade neprijatelju s leđa. To mu je već u Cerskoj i Kolubarskoj bici donelo izviđačko zaduženje. Fotografskom preciznošću bi snimao i brojao neprijateljske trupe, procenjivao im naoružanje. Zahvaljujući lukavstvu i dovitljivosti, njegovi u tančine pouzdani raporti presudili su krojenju taktika srpske vojske.
Skromno žitije slavnog srpskog izviđača
Dragutin se u rodno selo vraća tek 1919. godine. Šest godina ratovanja donelo mu je i pet odlikovanja: dva Ordena Karađorđeve Zvezde i tri Ordena Belog orla. Međutim, nikada se time nije dičio. Smatrao je to obavezom prema sopstvenoj zemlji i narodu. U Kaletincu je nastavio skroman život: kao seljak-zemljoradnik, ili pečalbar u ćeramdžijskom i ciglarskom zanatu povremeno odlazeći preko granice. Ponekad bi se zaputio u Beograd gde bi svojim rođacima bio čuvar gradilišta. Ali, gdegod bi otišao – u rat, u Beograd ili van Srbije – uvek se vraćao na selo.
U voljenom Kaletincu Dragutin je proveo ceo vek. O čuvenoj svojoj fotografiji, o tome da je kružila po čitavom svetu, a do njega stigla na omotu gramofonske ploče, ništa nije znao. Sve do nekoliko godina pred smrt. U međuvremenu, seoska reka mu je za vreme Drugog svetskog rata odnela ordenja i medalje.
Znali su i on i njegova žena Kruna, još iz prethodnog rata, koliko su Bugari umeli biti nemilosrdni neprijatelji. Kruna je najviše od njih i zazirala, ne želeći da im na milost i nemilost prepusti suprugova odlikovanja. Godine 1941., spakovala ih je u drveni sanduk i zakopala u pesak kraj reke. Od okončanja Drugog svetskog rata, sanduk nikada nije pronađen. O zaslugama Dragutinovim ostao je da svedoči crno-beli avatar.
Foto: Wikipedia / Samson Černov
(Ne)zaboravljeni junak Velikog rata
Kad se krajem decembra 1969. godine razboleo, do Dragutina Matića, po nalogu niškog vojnog garnizona, stigao je lekar u vojnom helikopteru. Sumnjao je, ipak, da će vojnik izdržati let do bolnice. Dragutin Matić preminuo je 2 dana kasnije, 1. januara 1970. godine.
Meštani Kaletinca sećali su se kako je, spram stava na fotografiji, uvek hodao uspravno. Redovno bi ga poznali po čakširama i šubari. Na 80. godišnjicu proboja Solunskog fronta, nekadašnji izviđač, uz vojne počasti i svečanosti, dobio je statuu na opštinskom trgu. Iste, 1998. godine, knjigu je o svom ocu izdao i Blagoje Matić, novinar lista „Politika“.
U međuvremenu, vojnikovoj rodnoj kući zapretila je kaletinačka šuma. Onoliko koliko je mogla, učinila je nekolicina meštana sela – bar da ne dopusti da kuću „proguta“ okolno rastinje. Stara i urušena, ostavila je unutar zidova skromne delove pokućstva. Decenijama kasnije, ipak, valjalo ju je zaobilaziti jer je boravak u njoj postao pretnja za bezbednost.
Slično se dogodilo i sa počivalištem hrabrog izviđača. Na putu ka Kaletincu, doduše, stoje upute da se ovde može posetiti grob ratnog junaka. Skromno parče kamena i na njemu natpis da je živeo 82 godine. No, teško bi ga bilo naći bez putokaza meštana.
Tek se 2018. godine, dogovorom naslednika i opštine Gadžin Han, ukazala mogućnost rekonstrukcije Dragutinove porodične kuće. Od nje bi nastao muzej, a ideja je da se, pre svega, sačuva njena autentičnost. Preciznije, da ponovo ponese izgled kao kada je sagrađena: po ugledu na zemljanu arhitekturu tipičnih, starih kuća moravskog tipa, sa kamenim podom i zidovima od blatnog maltera.
U međuvremenu, na trgu pred opštinom Gadžin Han, uspomenu na srpskog izviđača čuva pogurena, stasita figura. A vojnikov crno-beli avatar, iako redak „muzejski primerak“, ostaje kao podsetnik na junaka koji ne zaslužuje zaborav.
*Naslovna fotografija: Wikipedia / Samson Černov
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
