Bio je maj 1900. godine. U gradu pored Kolubare vladalo je veliko uzbuđenje. Čekao se prvi sumrak. A onda su u današnjoj Ulice vojvode Mišića pred zgradama Okružnog suda i Grand hotela zatreptala tri električna fenjera. Tako je Valjevo postalo drugi grad u Srbiji, posle Beograda, koji je dobio električno osvetljenje.
Ali, to je tek početak priče…
Kad Valjevac odluči…
Svako mesto ima nekog svog genijalca koji želi pošto-poto unese nemir u varoš i pogura je koji mesec, godinu pa deceniju u budućnost. Takav je slučaj i sa Valjevom u kome je rođen i živeo jedan Mata. Puno ime mu je bilo Matija Nenadović, i da, bio je jedan od onih čuvenih Nenadovića. Od slavnog pretka, prote Matije, nasledio je ne samo upornost, već i ubeđenje da borba za napredak mora da bude beskompromisna. Kao sredstvo za modernizaciju varoši valjevske odabrao je naučni izum koji je tih godina krajem XIX veka polako zahvatao Novi i Stari svet – električnu energiju.
Vetar u leđa davali su mu i drugi srpski entuzijasti, kao što je bio inženjer Toša Selaković koji je u Vojno-tehničkom zavodu u Kragujevcu električnu energiju koristio za mašine za proizvodnju municijskih čaura, ali i Đorđe Stanojević, profesor beogradske Velike škole. Posebno je bila važna podrška Stanojevića zahvaljujći kome je Beograd dobio svoju prvu električnu mrežu i prvu termoelektranu na Dorćolu. Šta više, i sam Matija Nenadović učestvovao je u osvetljavanju prestonice.
Mesto za izgradnju je lako odabrano, pošto se Valjevo nalazi na četiri brze reke. A upravo je bogati Nenadović u svom posedu imao je atraktivni plac između tadašnjeg Suvoborskog puta i reka Kolubare i Gradca. Na pomenutom placu već se nalazio porodični mlin, koji je Mata nameravao da preradi u hidrocentralu. Pored sopstvenih finasija, podršku dobija i od industrijalca Svetozara K. Popovića, koji je u zamenu za raskid ugovora o podzakupu Nenadevićevog mlina pristao da uloži sredstva… i podeli dobit.
Foto:
Ali, problem…
Jedna od pojava koja se često dešava kada su u pitanju gotovo svi inovativni projekti u Srbiji jeste nedostatak sredstava. Ista je zadesila i ortake Nenadovića i Popovića, koji su shvatili da ni pozamašna lična sredstva neće biti dovoljna da se izgradi akumulaciono jezero i razvuče električna mreža do grada.
Spas traže kod Opštine valjevske, koja pristaje da obezbedi sredstva, ali samo ako se građanstvo složi sa time. Uslediće prvo, a verovatno i poslednje, glasanje o elektrifkaciji neke srpske varoši, koje je, verovali ili ne, imalo i protivnike. Ipak, i pored pritisaka nekih stranaka na svoje članstvo da se glasa protiv elektrifikacije, ovaj predlog je izglasan sa tek šačicom protivnika. Ulazak Valjeva je te 1895. godine mogao da počne... ali zamalo.
U naredne dve godina vodiće se obično neobična prepiska na liniji Nenadović-ministarstva u Beogradu-Sud valjevske opštine oko toga da li je moguće Mati dati povlasticu za izgradnju hidrocentrale.
Konačno, 1897. godine počinje prerada starog mlina u električni pogon, izgradnja jezera a u Valjevo napokon dolaze i prve mašine. Za njihovo montiranje bio je zadužen Josif Finej, koji je ranije obavljao poslove rudarskog inženjera u rudniku bakra u Engleskoj. Čitav poduhvat košta je 100.000 ondašnjih dinara.
Dan kada je Valjevo zasvetlelo
Kapacitat hidrocetrale bio je impozantan za to vreme. Zahvaljući turbine od 20 konskih snaga uvezenoj iz nemačkog grada Goti i dinamo mašini firme AEG jačine 12 kilovata, prvobitna hidrocentrala na Gradcu mogla je da osvetli 150 sijalica jačine 14, 20 i 30 vati. Dok je ovo za današnje uslove tek treperanje sveća, za ondašnje Valjevce svetlost sijalice izgledala je zapanjujće kao mesečina za vreme punog meseca. Pravo industrijsko čudo.
Kao što smo rekli na početku, prve sijalice zasijale su 9. maja 1900. godine i stavile Valjevo na istorijsku mapu Srbije kao prvi elektrifikovani grad posle Beograda. Dok je za većinu ovo bio veličanstven prizor, neki su ipak protestvovali buneći se da “zaslepljuća” svetlost “kvari oči”.
Pored toga što je bila veliki iskorak i prva te vrste u Srbiji, ova centrala imala je i veliku manu. Bila je zasnovana na jednosmernoj struji, te je već godinu dana kasnije adaptirana generatorom koji je služio za proizvodnju naizmenične struje. Ovaj moderniji sistem primenjivala je i užička hidrocentrala na Đetinji koja je puštena u rad avgustu 1900. godine i za koju se dugo smatralo da je prva hidrocentrala u našoj zemlji.
Ubrzo se ispostavilo da je električna struja vrlo dobro prihvaćena među Valjevcima, te je pet godina po puštanju u rad prve, Nenadović 1905. godine izgradio i drugu u selu Deguriću, pet kilometra od Valjeva. Kasnije je, između dva svetska rata, izgrađena i treća hidrocentrala u ovom gradu, i nalazila se u zgradi u kojoj se kasnije nalazila parna pekara.
Verovatno se pitate šta se desilo sa prvobitnom hidrocentralom na Gradcu?
Posle Drugog svetskog rata, sve tri hidrocentrale su nacionalizovane i nalazile su se u funkciji sve do sredine šezdesetih godina XX veka. Posle toga su prepuštene zubu vremena. U skoriji vreme, jedino je pažnja posvećena drugoj po redu hidrocentrali, onoj u selu Degurić koja je delimično obnovljena a jezerce pretvoreno u ribnjak.
Prva hidrocentrala na Gradcu, pak, i dalje čeka bolje dane.
*Naslovna fotografija: Jumpstory
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
