Ako postoje pojmovi kojima bi se vojvođanska ravnica mogla „brendirati“, jedan od takvih je, bez sumnje, multikulturalnost. Uz prvi utisak da je ovde sve natenane, ova kulturna šarolikost Vojvodini daje i latentniju dinamiku. Do danas joj je ona postala zaštitni znak, ali pre tristotinak godina se iza toga nalazio svojevrstan projekat kojim je severni deo Srbije postao novi dom porodicama nastanjivanim sa evropskog tla.
Najpre je Zrenjanin u Banatu (zamalo) postao Nova Barselona. Kada je taj plan pao u vodu, sredinom 18. veka se krenulo sa novim – naseljavanjem Nemaca na teritoriji Bačke. U oba slučaja, zamisao je potekla sa bečkog dvora, dok se najvažniji administrativni centar i „koordinator“ ovog projekta nalazio u Somboru. Sedište te uprave bila je Grašalkovićeva palata, jedno od najlepših zdanja na teritoriji grada.
Prvo sedište moći u Somboru
Godine 1749., plac preko puta somborske gradske kuće pripao je tadašnjoj Upravi komorskih dobara u Bačkoj. U to vreme je administrator komore bio Franc Jozef Redl, ujedno i najzaslužniji za izgradnju palate koja će služiti kao Domus cameralis administrationis – odnosno, administrativna i stambena uprava komore.
Kako je u pitanju bilo njeno „sedište moći“, vodilo se računa o tome da zdanje i vizuelno dočara takav utisak. Kamen temeljac postavljen je 1750. godine, a na njemu je podignuta prostrana jednospratna palata u baroknom stilu.
Završena je, po svemu sudeći, polovinom iste decenije. Franc Jozef Redl je u svojoj administraciji imao i onih po položaju moćnijih od sebe, pa je zdanje kasnije nazvano po grofu Antunu st. Grašalkoviću, predsedniku Ugarske kraljevske komore i Redlovom nadređenom.
Da je palata postala Grašalkovićeva, obznanjeno je i na natpisu na stubovima ispred stepeništa. Sagrađeno u obliku obrnutog slova L, ovo je bilo jedno od najimpresivnijih javnih zdanja u Somboru. Upravnik Redl je 1761. godine u njemu svečano primio i novog župana Bačke županije, a tokom vremena će se među posetiocima naći i istaknuti državni činovnici.
Foto: Wikipedia / Ванилица
Palata koja je „rasla“ sa svojim domaćinima
Najzaslužniji za izgradnju palate, administrator Redl, ostao je na mestu upravnika još tri godine. Sa pojedinim činovnicima koji su se kasnije smenjivali na njegovom mestu, menjaće se i vizuelni identitet Grašalkovićeve palate.
Njenog prvobitnog izgleda danas se sećaju samo planovi imanja nekadašnjih komorskih delatnika. Dva su sačinjena 1772. i 1787. godine, i na oba se dalo videti da je zgrada bila mnogo manjih dimenzija. Posebno je o detaljima njenog (pre)uređenja brinuo zidarski majstor Franc Fridrih, prilagodivši ga potrebama Mihaila Irmenjija, jednog od kasnijih čelnika Komorske uprave.
Tih godina se uočavala i razlika u odnosu na bečke palate tog vremena. Dok su na njima bili primetni dinamični elementi rokokoa, Grašalkovićeva palata zadržala je „strožiji“ izgled fasade. Plan majstora Fridriha isticao je raspored svih odaja: od kancelarije, radnih soba i soba za pandure i poslugu, arhiva i ostave na prizemlju, do radnih i stambenih prostorija na spratu namenjenih boravku upravnika.
Interesantan je i zapis iz zemljopisne knjige koji datira iz iste, 1787. godine. U njemu se saznaje kako je upravna zgrada Komorske uprave najveća i najlepša u Somboru, a ostale kuće, spram nje, mahom behu niske i prekrivene trskom.
Beleži se i da je na središnjem delu palate kasnije dograđen balkon. Do ’30-tih godina 19. veka, izgled palate uklopio se i sa okolnim gradskim zdanjima. U dvorištu glavne zgrade bilo je još nekoliko administrativnih zgrada, pomoćnih odaja i stanova za druge službenike, sa uređenim vrtom za administratora i još jednom zasebnom dvospratnicom, takozvanom Pašinom kulom.
(Još jedan) projekat kolonizacije: kad su Nemci postajali Bačvani
Sa administratorom Irmenjijem na čelu uprave, iz Grašalkovićeve palate se od 1779. do 1802. godine sprovodila velika kolonizacija Bačke. Nemačko stanovništvo doseljavano je još od kraja ’40-tih godina 18. veka, a imigracioni centar u kome je planiran ovaj poduhvat uređen je u najlepšoj zgradi u Somboru.
Rečna ruta vodila je od Regensburga u Bavarskoj do Apatina i Monoštora. Kada bi lađama pristigli nadomak Sombora, Nemci su najpre dolazili u Grašalkovićevu palatu. Nakon trodnevnog karantina, naseljavani su, prema unapred ustanovljenom rasporedu, po okolnim varošicama tadašnje Bačke županije.
Politika bečkog dvora nalagala je i da doseljenici budu isključivo porodični ljudi. Oni bez porodice imali su rok od tri meseca da „prilagode bračno stanje“, a novopečenim mladencima carica Marija Terezija darovala je novac i pšenicu.
Za sve doseljenike je bila obaveza i da uz sebe imaju i dovoljno novčanih sredstava. Po dolasku u novu domovinu, već su ih čekale izgrađene i uređene porodične kuće, sa sve pripremljenim ogrevom za zimu, semenom za predstojeću setvu i po jednom kravom sa teletom.
Foto: Wikipedia / Ванилица
Slavni „podstanari“ Grašalkovićeve palate
Za to vreme, pored doseljenika u karantinu, zdanje Grašalkovićeve palate primalo je i sve istaknutije državne zvaničnike koji su posećivali Sombor. Među njima je, već s početka 19. veka, bio i austrijski car Franc I, koji je u palati našao utočište od vojske Napoleona Bonaparte. Sa njim je bila i 17-godišnja kći, Marija Lujza, inače naslednica francuske krune i buduća Napoleonova supruga. Za princezu je tada bio uređen ceo sprat palate.
Sem toga, ko god se našao na mestu komorskog administratora bio je i najviši državni činovnik u Somboru. Ostali članovi administracije – beležnici, inženjeri, blagajnici i provizori – bili su angažovani oko sprovođenja ekonomske, državne i kolonizacione politike Ugarskog carstva.
Tako je ostalo do početka ’60-tih godina 19. veka, kada je uprava komorskih dobara u Bačkoj ukinuta. Međutim, sin Antuna st Grašalkovića svedočio je i o tome da je palata njegovog oca u prvoj polovini veka bila i centar društvenih zbivanja u Somboru. Komora smeštena u njenim prostorijama imala je značajnu ulogu u privrednom životu grada.
Gde se nalazi imenjak najlepšeg somborskog zdanja?
Pred sam kraj 19. veka, Grašalkovićeva palata dobila je i svoj današnji izgled. Dograđeni delovi, iako različitije arhitekture spram „originala“, dodali su joj na kvatraturi i dimenzijama. Zdesna su od 1891. godine dograđena još četiri prozora u prizemlju i na spratu, zbog čega je i ulaz u palatu „pomeren“ sa sredine ulevo.
Otkako je, pak, ukinuta Komorska uprava, u zgradi su od polovine 19. veka nastavljali da se smenjuju „podstanari“. Najpre su to bile Carsko-kraljevska finansijska direkcija, poštanska telegrafska stanica i Glavna ugarska brzojavna štacija. Jedno vreme se ovde nalazila Poreska uprava, a pre konačnog oslobođenja s kraja Drugog svetskog rata i Komanda narodnoosolobodilačke vojske. U prostorije palate se potom smeštaju SUP i lokalne gradske službe i naposletku sedište uprave trgovinskih preduzeća u Somboru.
Zbog arhitekture kojom je ulepšala lice Sombora – ali i nespornog uticaja na njegov javni život – Grašalkovićeva palata je 1948. godine ponela status zaštićenog spomenika kulture. Od 1991. godine nosi i status kulturnog dobra od velikog značaja.
Interesantno je i da ovo nije jedina Grašalkovićeva palata na evropskom tlu. Njena imenjakinja se nalazi u Bratislavi – nekadašnjem Požunu – a istovremeno je vršnjakinja somborske palate. Nju je podigao grof Anton Grašalković stariji, kome je služila kao letnja rezidencija. Poput somborske, i požunska palata bila je središte tamošnjeg društvenog života, a povremeno i rezidencija carice Marije Terezije. Kasnije je postala zvanično prebivalište predsednika Republike Slovačke.
*Naslovna fotografija: Wikipedia / Ванилица
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
