Kako se dogodi da jedan srpski trgovac postane ruski špijun u Instanbulu, desna ruka cara Petra Velikog, blizak najvišim državnim strukturama vladajućeg sveta i jedan od najmoćnijih Srbija koji je ruskom caru Petru poklonio pradedu Aleksandra Puškina (kojeg je pazario na pijaci roblja). Nudimo vam priliku da uronite u jedan potpuno neverovatan život koji je ovaj mudri, ambiciozni i avanturistički nastrojen Srbin živeo i preživeo. Pregovarao je sa Turcima o primirju kada su, kao jedan od uslova, tražili glavu grofa Raguzinskog, ne znajući da špijun kojeg traže stoji pred njima i ni jednim pokretom ne odaje ko je.
Od diplomatije do prefinjenog poznavaoca umetnina
Sava Vladisavljević je, kao savetnik za istočna pitanja, smatrao da bi i istok Evrope trebalo uvući u rat između Rusije i turske koji je počeo 1711. godine kada je Rusija objavila rat Turcima. Gledajući kako bi zemlja koja mu je podarila toliko mnogo imala veće šanse da pobedi u sukobu, Raguzinski je odlučio da pokuša da uvuče Crnu Goru u konflikt. On šalje dvojicu ruskih oficira koje prerušava, a sa ciljem i zadatkom da, nekako, nagovore vladiku Danila i ostale glavešine, da podignu ustanak u trenutku kada zarate Rusija i turska. Mislio je da će se ova inicijalna kapisla pokrenuti požar ustanaka protiv Osmanlija i da će, konačno, doći do oslobođenja ov viševekovne turske vladavine na Balkanu.
Nažalost, ovaj plan doživeo je potpunu propast. Na reci Prut, Rusi su, osioni i očekujući pobedu bez neke posebne strategije, doživeli toliki krah da su morali da sklope mirovni sporazum kako su znali i umeli. U odnosu sa Turcima Sava preuzima pregovore kao zastupnik Rusije. Osmanlije su, za potpisivanje primirja, imale dva uslova. Prvi je bio da dobiju određene teritorije koje su im bile važne, a drugi je bio da im se izruči ruski špijun Raguzinski koji je mnoge tajne turskog dvora preneo njihovom neprijatelju. Naravno, nisu imali pojma da pred njima stoji ni ma nje ni više nego osoba čiju glavu su na tacni želeli. Veliki špijun nije ni trepnuo. Obećao je mnoge stvari, a zauzvrat je izdejstvovao da ruski vojnici, 44 hiljade njih, zajedno sa carem Petrom koji se sa njima nalazio opkoljen, dostojanstveno i sa oružjem izađu iz zarobljeničkog obruča. Naravno, mnogi delovi ugovora su otpali, teritorije jesu predate, ali špijunska glava nije u medu stigla sultanu, a i carev život bio je spasen.
Sa druge strane, balkanski ustanici ostavljeni su na cedilu. Numan-paša Ćiprilić nije imao ni zrnce samilosti, a niti gram razumevanja, te su njegovi vojnici bili surovi i kaznili sve koji su i pomislili na odmazdu.
I pored potpunog poraza, Sava odlučuje da se okrene prodoru u Zapadnu Evropu te nekoliko godina boravi u Veneciji kako bi ostvario diplomatske veze i za Rusiju povoljne odnose. Sa papom Klementom pregovara o regulisanju položaja katoličke crkve i njenih vernika u Rusiji. Pred samo potpisivanje sporazuma, papa naprasno umire, tako da pripremni dogovori nisu potpisani i finalizovani.
Pored diplomatskih i političkih zadataka koje je imao u Italiji, Vladisavljević je bio zadužen i za umetnost. Birao je i kupovao najkvalitetnije umetnine koje je Zapad imao da ponudi i slao ih na ruski dvor. Na ovaj način obogatio je carsku kolekciju koja postaje vrlo zavidna. U Veneciji se i ženi nekoliko decenija mlađom Vergilijom Trevisan i sa njom zasniva porodicu.
Na međi sa Kinom
Kada je car Petar Prvi Veliki preminuo 1725. godine, mnogi su mislili da će Sava, kao carev miljenik i veliki oslonac, izgubiti svoj položaj i uticaj u Rusiji. Međutim, naslednica carica Katarina Prva ne gubi iz vida njegovu odanost, sposobnosti i izvanredne diplomatske sposobnosti i šalje ga put Kine sa ciljem da sa ovom zemljom konačno utvrdi granicu od šest hiljada kilometara. Iako nije znao jezik, a i kulturu i običaje koji su bili toliko drugačiji od onih koje je poznavao, Sava je pokazao nesvakidašnje diplomatsko umeće o čemu svedoči i rukopis koji je poslao ruskom dvoru, a pod nazivom „Tajni izveštaji o sili i situaciji kineskog carstva“. Pun iskustva, Sava se nije dao omesti u izvršavanju caričinog zadatka. Posle velikog broja susreta sa kineskim zvaničnicima, peripetija, pa i direktnih pretnji, uspeo je da postigne dogovor o razgraničenju i trgovini između Rusije i Kine. Ovaj sporazum poznat je kao Kjahtinski ugovor. Prema njemu, pored jasno definisane granice između ove dve zemlje, Rusiji je omogućeno da trguje u Pekingu, ali tako što jednom u tri godine može da pošalje karavan od najviše 200 ljudi. Roba nije carinjena. Posle potpisivanja ovog ugovora grof Sava Raguzinski položio je kamen temeljac na mestu izgradnje grada Kjahte koji je trebalo da bude trgovačka kolonija. Ovaj grad imao je veliki značaj i za Kinu i za Rusiju i postao je deo svetske trgovačke mreže. Kroz njega je prolazio Veliki put čaja zahvaljujući kojem se Rusija snabdevala čajem i imala potpuni monopol nad prodajom ovog specifičnog bilja u Evropi. Ta vrsta čaja u Rusiji se zvala kjahtinski, a u ostatku Evrope postao je poznat kao ruski čaj.
Nakon povratka sa izuzetno uspešno završenog zadatka, kao nagradu, carica mu poklanja dvorac svoje majke (koji je danas jedna od zgrada muzeja Ermitaž u Sankt Peterburgu), kiti ga ordenom Aleksandra Nevskog i unapređujr u zvanje tajnog savetnika.
Tužan kraj
Nažalost, umesto da uživa u starosti, imetku, slavi, svili i kadifi koje je stekao beskrajno zaduživši Rusiju svojim delima, vernošću i požrtvovanjem, Savi Vladisavljeviću počinju da se dešavaju tragedije. Kao što smo već rekli, u poznim godinama se oženio i dobio tri ćerke i to sa mladom Venecijankom Vergilijom. Ne mogavši da trpi udaljenost od rodne zemlje, stalno odsustvo supruga i konstantnu brigu za njegov život, Vergilija se vratila u Veneciju ostavivši decu u Rusiji. Nažalost, sve tri ćerke koje mu je mlada Italijanka podarila, preminule su jedna za drugom. Sahranjene su u manastiru Aleksandar Nevski u Sankt Peterburgu zajedno sa svojom bakom, Savinom majkom Teofanijom.
Neki istoričari navode da se grof odao piću i svoju slavu, bogatstvo i život završio dostojno velikih ruskih tragičara. Sve više utehu je tražio u boci, a novac, dvorac i titule ništa mu nisu značili. Želeo je ono što je usput imao i vrlo bolno izgubio.
Grof Sava Vladisavljević Raguzinski, jedan od najuticajnijih Srba u istoriji, svoju avanturu (ili mučenje) ovozemaljskog života, završio je 10. juna 1738. godine. Sahranjen je pored majke i ćerki u Lavri Aleksandra Nevskog. Imanje je prethodno zaveštao sinovcima pri čemu je Mojsije Ivanović testamentom bio obavezan da „u srpske zemlje pošalje dva sanduka slovenskih knjiga“.
A šta se desilo sa tamnoputim robom Puškinom?
„Arapčad“ koje je grof Sava poklonio caru Petru dovedena su na dvor. Jedan od njih – Ibrahim, postao je carev miljenik kojeg je, na kraju, pokrstio u pravoslavlje i čak i usvojio. Dobio je i novo ime – Abram. Patronim je dobio direktno od cara, odnosno Petrovič, a prezime po slavnom vojskovođi Hanibalu. Kao veoma voljen mladić, poslat je na najviše francuske škole kako bi stekao obrazovanje za vojnog inženjera. Bio je borac u ratu protiv Španije. Neko vreme proveo je kao predavač matematike i crtanja u tehničkoj školi u nekoj provinciji. Ubrzo po smrti cara Petra, Abram biva prognan u Sibir. Sudbina je baš htela da ovaj mladić bude Puškinov pradeda, te ga je grof Sava spasio kada se vratio iz Kine i shvatio gde je mladić završio. Abram se prvo oženio nekom Grkinjom. Međutim, ubrzo ju je oterao zbog neverstva i to uz veliki skandal. Na sreću, našao je novu suprugu koja mu je bila verna i sa njom je izrodio šestoro dece. Osipa, kći njegovog drugog sina, bila je majka Aleksandra Puškina. On, nažalost, nije uspeo da završi roman „Arapin Petra Velikog“ iz kojeg bismo saznali mnogo više o sudbini i putu ovog Savinog poklona ruskom caru.
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
