Hronike begunaca iz palićkog Zoo vrta

Svašta će ljudi izmisliti zarad mrvice publiciteta. Dramatične naslove i još dramatičnije čaršijske priče, a oni kojima je spektakl serviran, zagrlizli bi tako vešto upakovan mamac. Toliko da će zaista poći u potragu za čudovištem koje, po tvrdnjama spektakularnih naslova, vreba iz obližnjeg jezera, ili u bašti komšijske kuće, ili gde god da ga je uplašen svet već uočio da ih vreba.

Epicentar zbivanja je Subotica, ušuškana pored jednog od najlepših vojvođanskih jezera. Kraj njega je, pak, ušuškan vinovnik gorepomenute drame, ili je makar bio dok nije priredio do tada nezapamćeni triler.

Stanovnici palićkog Zoo vrta inače nisu nosili epitete zločestih stvorenja. Čak i lavovi ili krokodili, zbrinuti i siti u svojim kavezima, verovatno ne bi razmatrali da ikome uteraju strah u kosti. Međutim, jedan se gmizavac ipak drznuo na beg. Gradom je zavladalo vanredno stanje, a Subotičanima se više nije dalo mirno spavati.

Avanture jednog (bez)opasnog gmizavca

U leto godine 1966., varošicu na severu Banata zateklo je skromno upozorenje: iz Zoo vrta u Paliću je ispuzao veliki piton. Potraga je započeta odmah, ali odmetnika nisu pronašli ni danima nakon bežanije.

Vest je ubrzo buknula gotovo u svakom kutku zemlje. Subotičani su već bili prilično zabrinuti, a sa strahom su im, kako inače biva, rasle i oči. Istog trena, piton kome nije bilo traga počeo je naprasno da iskrsava po celoj Jugoslaviji.

Jedan dan se brčkao u Dunavu kraj Apatina, već idućeg je jedan kamiondžija blizu Stare Pazove na putu spazio poveću „granu“ koja je otpuzala u kukuruze. Piton je potom obišao Mostar i Banjaluku – dojavljivalo se da se sunčao kraj Neretve i plivao u reci Vrbas. Strahovalo se širom SFRJ, zavirivalo pod kamenje i krevete, jer je disident sa Palića, dug 4 metra, mogao biti bilo gde.

Za njim je raspisana i nagrada: 20.000 dinara za onoga ko ga pronađe, što je možda objasnilo i kako to da je postao viđen na svakom koraku. Neuhvatljivi piton postao je zvezda jugoslovenske štampe, a jedino je na Paliću i okolini Subotice zavladao muk.

Ljudi su zazirali od izlaska iz svojih kuća, naročito kada bi se spustio mrak. Bile su to najduže dve nedelje toga leta, ali je rasplet ipak došao uz hepiend. Opaki begunac, naime, pronađen je samo dvadesetak metara od svog zoološkog doma – uzurpirao je gnezdo divljih pataka. Da li je tu sve vreme i obitavao, do kraja nikada nije odgonetnuto.

Bežanija među javom i med originalnom reklamom

Kao i sve priče iskićene intrigantnim detaljima, palićki triler zapravo beše mudro skrojena diverzija. Ispostavilo se da je vest stigla iz kuhinje subotičkih dopisnika beogradske štampe.

Uočilo se, naime, da su posete Zoo vrtu tog leta pomalo „presušile“. Životinjicama je trebala reklama, te su novinari zaigrali na kartu senzacije i drame. Dok je piton možebiti sve vreme bezbrižno tavorio u Zoo vrtu, štampa ga je, ni krivog ni dužnog, portretisala kao opakog odmetnika. Sudeći po rastućem broju prodatih ulaznica, reklamna kampanja se pokazala uspešnom.

Tri decenije kasnije, skrojena je i priča o tome da potomak popularnog begunca obitava u jednom jezeru. U ovu bajku se, doduše, teško moglo poverovati, ali je palićki piton ipak ostao junak šuškanja začinjenih elementima trilera: verovalo se da, poput čudovišta iz Loh Nesa, obitava u jezeru u Bačkoj Topoli.

Za to vreme, pojedini štićenici Zoo vrta su svoja odmetništva shvatili ozbiljno – a posetioce na licu mesta su i propisno prestrašili.

Vinovnik je ovoga puta bila jedna tigrica koja je bezbrižno odšetala iz svog kaveza. Možda na to ne bi ni pomislila da nije imala i slučajnu asistenciju. Naime, radnik Zoo vrta koji joj je toga dana uredio kavez otišao je zaboravivši da zatvori vrata.

Umesto spokojne šetnje u društvu divljih i pitomih, egzotičnih i neegzotičnih životinja, posetioci koji su spazili begunca iz istih stopa su se ili dali u beg, ili ostali na mestu ukopani. Srećom, prugasta zverka bila je namirena i sita, te joj nije bilo do daljeg zaplašivanja dvonožaca – polagano je prodefilovala po travi i prilegla uz ogradu.

Sugrađani opasnih namera

Dok je miroljubiva tigrica iskoristila slobodno vreme za šetnju, avantura jedne druge zverke okončala se mnogo dramatičnije. Ranih sati jednog avgustovskog jutra 1963., upravniku Zoo vrta je pažnju skrenula nekolicina uznemirenih životinja. Očito je situacija bila ozbiljna, jer je već u 7 izjutra pored upravnika rasanila i čuvara i ostale zverke.

Čuvara i upravnika je, pak, dočekalo neugodno iznenađenje: umesto da leškari u svom kavezu, lavica Jelica je nekako uspela da se popne na krov. Kada je zapretila da skoči, zabezeknutim dvonošcima nije bilo druge nego da se pritaje i povuku.

Ovo je već bio posao za Narodnu miliciju. Dok nije stiglo pojačanje, za Jelicom su pošla i dva lava pokušavajući da se provuku kroz rupu na kavezu. Osim što su ostalima ulile strah u kosti, zverke su se pokazale i prilično dovitljive i spretne: beg je očito bio dobro planiran, jer je Jelici sa njenih 200 kilograma težine pošlo za šapama da izvali tri šipke na kavezu.

Ipak, odvažna disidentkinja postala je žrtva svoje hrabrosti: milicajci su je, radi bezbednosti, usmrtili na licu mesta. I dok su tigrovi, pitoni i lavovi svojim bežanijama sejali strah, jedna škvadra odbeglih majmunčića uspela je da uveseli ceo Palić.

Majmunska posla i urbane legende

Beše zabeleženo još s početka novog milenijuma, da se jednom prilikom na bekstvo osmelila poveća grupa primata. Nekoliko godina kasnije, krajem leta 2003., identičan nestašluk izveli su majmuni koji su se raštrkali diljem Palića.

Za razliku od pitona koji je danima sejao strah, ove dobroćudne živuljke su uspele da svojim šarmom osvoje i stanovnike i turiste. Kada su zaposeli kuće i bašte, umesto prekora su dobijali – hranu. Uspeli su pritom da otmu slavu i domaćoj fudbalskoj reprezentaciji koja se, sudeći po reportaži koja je dospela do štampe, nimalo nije našla uvređenom.

Širom zemlje se svedočilo fotografiji razdraganog Dragana Stojkovića Piksija, na čiju stolicu se uzveralo živahno majmunče. Ovoj se grupi disidenata, pak, oprostio nestašluk. Pušteni su da se sami vrate u Zoo vrt gde su ih čekali hrana i sigurno utočište.

Međutim, pamtili su Subotičani i egzotičnije epizode: kao onu u kojoj je iz Zoo vrta jednom prilikom pobegao kengur. On se nakon bekstva nije ni vratio – odskakutao je do glavnog puta gde ga je dočekao fatalni susret sa jednim putnikom u tranzitu.

Dotični se našao prilično zbunjen videvši da je automobilom naleteo na životinju koja nije bila sa „domaćeg“ terena. Još veće iznenađenje ga je sačekalo kada je umesto „belog“ saobraćajca na intervenciju prispeo – Afrikanac. O sledu neobičnih događaja, netipičnih za sever Banata, ostalo je da se šuška sve dok se nije pojavio demanti.

Detalji su, naime, tačni – u Subotici je zaista živeo saobraćajac afričkog porekla, a ni nasumična bekstva iz Zoo vrta nisu uvek bila izmaštana. Ipak, neko se dosetio da napravi gemišt dve različite anegdote. Ta ih je dosetka svrstala u red subotičkih urbanih legendi, koje se uz hronike palićkog Zoo vrta i danas prepričavaju.

Naslovna fotografija: Freepik