Da je neko rekao Nišlijama da će jednog dana od svetske fabrike ostati samo lokalna, verovatno bi samo odmahnuli glavama. Tako i odmahuju i danas, samo uz primerenu dozu sete i nostalgije.
Kako je kečap zamenio katodne cevi
Doduše, „sistem svetskog glasa“, kako su ga svojevremeno zvali, počeo je da zapinje još pre burnih ’90-ih. Raditi u Elektronskoj industriji je bilo poželjno, s razlogom, ali se radnika u nekom trenutku počelo brojati više nego radnih mesta. I ko zna do kada je moglo da preliva dok ne prelije skroz, da se na to nije nadovezao kolaps čitave privrede.
Sve je ličilo na lančanu reakciju: smanjila se najpre država, pa tržište i obim posla, a sve se prelomilo na fabrikama Elektronske industrije Niš. Spram toga nije imala šanse ni lokalno-globalna napredna industrija, od koje su danas u gradu ostale samo dve fabrike.
Šteta je, doduše, pokušala da se ublaži tako što su se fabrike dale u privatne ruke. Kada se i to pokazalo bezuspešnim, dobile su, umesto starih-novih elektronaca, ključ u bravu. Deo su potom pazarili stranci, pa je u nekadašnjem fabričkom kompleksu ostalo oko 150 manjih preduzeća. U njima je nastavilo da se proizvodi svašta nešto razno – od supa iz kesice do čarapa, a umesto nekada katodnih cevi, na istom mestu se danas spravlja kečap.
I, da – nekadašnje dobrodošlice u nekadašnji grad elektronike takođe više nema. Niški elektroindustrijski div je ostao tek sa one dve fabrike, u kojima se i nakon svega nastavilo sa elektronskom proizvodnjom.
Muzika umesto brujanja mašina
Fabrika štampanih ploča je donekle izvukla bolji kraj: dobila je novu opremu, vratili su se kupci, ali je sve ostalo u lokalnim okvirima. Sličnu sudbinu deli EI Sova, koja je takođe otišla u privatne ruke. Mada su od nekadašnje industrije (pritom jedne od najjačih u nekadašnjoj državi) manje-više ostale prazne hale i kancelarije, EI Sova je takođe zadržala tradiciju u izradi elektronike: danas dizajnira i proizvodi medicinsku opremu i uređaje za telekomunikaciju i noćno osmatranje.
Za to vreme, iz jedne od odaja „EI Niš“ s vremena na vreme dopiru zvukovi, ali ne fabrički. Jedna mlada grupica ljudi je u napuštenom prostoru izimprovizovala muzički studio.
Sve je bilo sa željom da nekoliko bendova dobije svoje mesto makar pod tavanicom koju je ukrašavala paučina. Fabrika, iako odavno ne služi originalnoj svrsi, ispostavila se kao prikladno mesto za promovisanje bendova i muzike.
Grupica mladih se zatim združila i kako bi osnovala udruženje građana. Mesto gde je nekada tavorio dotrajali kancelarijski nameštaj nije se mnogo preuređivalo, a do nove, umetničke kancelarije i dalje vodi put pored fabrika prekrivenih korovom.
I nije se moralo biti rođen u „ona“ vremena da bi se razumela veličina niške Elektronske industrije – ne samo fizička, nego i veličina njenog imena. I ne samo za Niš i desetina hiljada njegovih porodica, nego i za zemlju koja je imala toliko razloga da se ponosi gigantom koji je rastao sve dok nije prerastao svoj grad.
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
