Bilo je rano jutro trećeg dana jula 1881. godine. Na poljančetu pored Mokroluškog potoka pored Beograda, skupila se masa naroda koja je sa velikim interesovanjem gledala kako se kralj Milan Obrenović napreže da zamahne srebrni budak i započne izgradnju železničke pruge. Time je nekih 8 decenija posle ostatka sveta započela istorija srpske železnice.
Ipak, da li je tako? Istoričari železnice se ne bi baš složili, a razlog za neslaganje možda se nalazi u čuvenoj dilemi – šta je tačno prvo u Srbiji?
Pruge preko Save i Dunava
Mada je još sredinom 18. veka u Midltonu, nadomak Lidsa izgrađen prvi sistem kojim se ruda prevozila iz rudnika, zvačetkom svetske železnice smatra se 1803. godina kada je Ričard Trevetik konstruisao prvu lokomotivu i nazvao je “Locomotion”. Desetak godina kasnije, njegovim stopama je krenuo Džordž Stivenson čija su otkrića doprinela bržem razvoju železničke mreže – prvo od rudnika do gradova, pa između gradova, da bi ovo čudo tehnike vremnom prešlo Lamanš i okean i započelo svoj novi život u SAD, a zatim i Francuskoj, Nemačkoj, Belgiji, Rusiji,…
Konačno, sredinom 19. veka, tačno čitav vek od prvih pokušaja masovnog transporta na šinama, na trasi Lisava-Oravica-Jam-Jasenovo-Bazijaš, nadomak Bele Crkve. Povod za modernizaciju bile su potrebe dunavskog brodarstva koje je tih godina bilo jedna od najvažnijih privrednih grada Austrijskog carstva. Širokim Dunavom, od Beča do Crnog mora spuštale su se barže i brodovi sa dragocenim tovarom i putnicima. A da bi se parne aždaje, koje su sve više zamenjivale brodove sa jedrima, nahranile, bio je potreban ugalj iz bogatih banatskih rudnika.
Zanimljivo je da je ova prva pruga imala kompoziciju na konjsku vuču, koja je samo dve godine kasnije, na inicijativu Rotšilda koji su bili veleposednici rudnika, zamenjena pravom parnom lokomotivom. Vremenom se iz ove železničke deonice izrodila čitava železnička mreža čiji su vi putevi, kao nekad ka Rimu, vodili u Beč. O značaju krajnje tačke Bazijaša, govori i činjenica da je par godina kasnije postojala direktna linija koja je za “samo 24 časa” prevozila putnike i robu od Beča do luke na Dunavu. Odatle bi se ukrcavali na lađe i spuštali rekom do Crnog mora. Ovu destinaciju koristili su i srpski trgovci i diplomate koji bi brodom dolazili do Bazijaša, a zatim vozom do Pešte i Beča. Zanimljivo je i da je austrougarski car Franc Jozef prošao kroz ovo mesto na svom put na otvaranje Sueckog kanala.
Orijentalne tuge i prodor na topla mora
Kada je Jovan Cvijić zaključio da su „Srbi izgradili kuću nasred puta“, nije govorio samo u prenesenom značenju, već i u onom bukvalnom. Centralni deo Balkana bio je odvajkada najkraća veza između Sredozemlja i kontinentalne Evrope. Ovoga je bilo svesno i Otomansko carstvo koje sve više gubi primat na Balkanu. Rešenje u održanju kakvog-takvog koraka sa svetom vide u povezivanju prugom najvažnijih tačaka evropskog dela carevine: Jedrene-Sofiju-Istanbul-Plovdiv-Skoplje-Prištinu-Sarajevo-Banja Luka i ka granici sa Austrijom u Novom gradu.
Kao što se moglo očekivati, sam proces izgradnje pruga naišao je na niz prepreka. Od nemogućnosti prvobitnih koncesionara da sakupe dovoljno sredstava do previranja Balkanu koja su rezultirala pobunom, ratom i Berlinskim kongresom na kome je Srbija dobila nezavisnost. Ipak, u periodu kada je data prva koncesija, 1868. godine do izbijanja rata 1875. godine, izgrađen je jedan krak koji spajao Solun i Kosovsku Mitrovicu, preko Skoplja i Prištine. Tako su srpska severna i južna pokrajine dobile železničku mrežu nekoliko decenija pre centralnog dela zemlje.
Prekretnica razvoja železničkog saobraćaja u užoj Srbiji nastaće posle Berlinskog kongresa, na kome je osim teritorijalnog proširenja i nezavisnosti, dobila i obavezu izgradnje pruge i povezivanja Beča i Soluna.
Kao i gotovo sve priče vezane za Balkan, ni ova neće proći bez trzavica, odlaganja i neobičnih obrta. O tome, u nastavku…
Naslovna fotografija: Wikipedia
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
