Dok se još nije moglo gvirnuti u smarfone i proveriti da li će biti kiše, naši su praroditelji imali pomalo nesvakidašjne meteorologe. Ništa nije moglo parirati ikonicama i aplikacijama kao strašne, opake kreature za koje legenda kaže da su se poneki sa njima sreli licem u lice. Tako se i znalo, nadviju li se crni oblaci iz kojih sevnu bura i led, prstom se, bar na ovim južnoslovenskim prostorima, po pravilu upiralo na velike, zmajolike nemani.
A kad se radilo o stvorenju koje je umelo da namršti čitavo nebo, retko ko je za njega imao lepu reč. Možda baš zato i nikada nije nestalo iz mitova i legendi. Često ga se i danas „onako usput“ pomene, ali njegovo prirodno stanište – kako u davnija vremena, tako i danas – bilo je i ostalo u ljudskoj mašti.
Tako se raznim babarogama i vešticama pridružila i ala. Da su narodi na ovim prostorima imali smisla za uobrazilje epskofantastičnih razmera, svedoče i maštoviti epiteti koje su pridenuli ovom stvorenju. Ipak, i ono je, poput ostalih manje ili više mu srodnih, ostavilo dubok trag u verovanju naših predaka.
Kako su zmajolike zveri emigrirale do Južnih Slovena
Ako bi koga utrefio maler da je sretne, govorilo se za tog nesretnika da je od straha gubio razum. To je još bila i najmanja šteta koja je mogla da ga snađe. Što se starih verovanja tiče, ale su bile od onih nemani sa prilično problematičnom reputacijom. Krivilo ih se za vremenske nepogode i što su pakostile ratarima, a jedan od omiljenih vidova „razonode“ im beše da otimaju malu decu.
Prvi tragovi o ovim čudovištima ipak ne potiču od Južnih Slovena. Narod sa ovih prostora ih je pozajmio od Turaka i Grka, koji su alom nazivali demona zaslužnog za prirodne katastrofe i nepogode. U nedostatku činjenica koje je kasnije donela nauka, ale su poslužile i da „objasne“ u to vreme nedokučive pojave.
I sama reč „ala“ je izvorno grčkog porekla u značenju grad ili tuča. Istu reč su koristili i Turci, a potom se odomaćila i kod Južnih Slovena koji su ovako nazivali biće nalik zmaju ili aždaji.
Ipak, sva je prilika da je južnoslovenska ala zapravo „mešavina“ turskog, grčkog i slovenskog mitskog bića. Sličnu sortu zmaja su poznavali i stari Sloveni, iako je verovatno da su ga nazivali drugačijim imenom. Sa turskom (odnosno, grčkom) alom je delila slične uloge, ali je među Slovenima po pravilu bila mrska i ozloglašena.
Sekirama i hlebom protiv ljutog neprijatelja
Da bi zaslužile i opravdale etiketu jednog od najomraženijih bića, ale su se za svoju reputaciju svojski pobrinule. Dolaskom letnjih dana, ljudima su umele da napakoste stvarajući oluje i grad koji im je uništavao useve. Od njihovog hira je stradalo i drveće, jer su bile toliko jake da su mogle iz korenja čupati stabla.
Dok je drveće stradalo od njenog dugog i snažnog repa, ala je i u mitologiji dobila status omrznutog stvorenja. Glava joj je sezala do oblaka a rep se spuštao do zemlje, a govorilo se da je oluju najavljivala pretvarajući se u orla. Kada bi video crne oblake pred takvu kataklizmu, narod je imao običaj da pred kuću iznese sto, a na njemu nož, hleb i so, i još jednu sekiru čija oštrica stoji okrenuta ka oblaku.
Ratari su, pak, imali i „saveznike“, pa bi se protiv grada i oblaka borili zmajevi. Po predanju su to bili dobri demoni koji štite useve od alinog gneva, mada se u istočnoj Srbiji verovalo da na ale nasrću orlovi.
No, ala je, osim na plodnoj zemlji, umela da napravi štetu i na suncu i mesecu. Naime, nemajući još načina da objasni fenomen pomračenja, narod je verovao da se nebeska tela pomrače kada ala preko njih raširi krila. Strahovalo se da tada počinje da grize i proždire mesec ili sunce, a stari Sloveni su pritom primetili još jedan fenomen: stariji ljudi bi za to vreme postali uplašeni i utučeni, ponekad se i zaplačući od straha.
Bilo je u narodu i još kataklizmičnih verovanja – poput onog da će nastati smak sveta ukoliko ala pojede sunce. Tada bi se iz kuća izlazilo sa klepetalima i zvonima, a za „teranje“ pomračenja poslužili su pucnji iz pušaka prema suncu.
Zbog čega su ljudi postali alavi a životinje gubile razum?
Pošto ju je već znao po njenoj titanskoj snazi, ala se polako uvukla i u svakodnevni rečnik naroda. Tako se za snažnog čoveka govorilo da je „jak kao ala“, dok bi se proždrljivcima i ljudima povelikog apetita dobacivalo da „žderu kao ale“.
I ovakva poređenja su se rađala iz mitoloških predstava: u njima je ala nalikovala nemani sa velikim ustima koja u ruci drži kašiku. Ipak, mnogo češće je ovo stvorenje delovalo pogubno na ljude – za onoga koji spazi njenu glavu, verovalo se da postaje sumasišavši.
Dotično verovanje se naročito raširilo u Sremu. Takav čovek, koji poludi kada mu se ukaže ala, postajao bi alosan. Nisu pritom bile pošteđene ni životinje: tako bi pas koji pojede alosnu ševu i sam nakon toga pobesneo. Isto tako, ale su pod oblacima mogli spaziti i bikovi, pa bi se uto istrgli iz jarma i pohrlili u ljuti okršaj. I sama ala je umela da se preobrazi u životinju ili čoveka, ali tada bi je mogli videti samo takozvani „šestaci“ – oni koji na svakoj ruci i nozi imaju po šest prstiju.
Poštapalice i narodna predanja: šta je ostalo od neslavne reputacije ozloglašenih nemani?
Za biće koje je u narodu izazivalo toliko straha, ala je katkad umela i da zbunjuje svojom pojavom. Štaviše, izgled joj se menjao u zavisnosti od geografskih koordinata, pa su Leskovčani verovali da ala ima glavu konja i telo zmije. U Gruži se smatrala nevidljivim bićem koje stanuje u vazduhu i jezerima, a njen dolazak je po pravilu najavljivalo olujno zviždanje.
Kako bi se rešili njenog gneva, Gružani su potezali puške i nišanili oblake. Dolaskom hrišćanstva, narod je protiv ove nemani dobio još jednog saveznika. Gonio ih je i ubijao Sveti Ilija, mada je i pored toga među ljudima bilo razloga za strah.
Opasnost je, pak, mahom vrebala uoči većih praznika. Tada bi se ale okupile i zaigrale, stvarajući vihore koji su nosili sve pred sobom. Ako bi u vihor kojim slučajem zalutao i neki čovek, verovalo se za njega da bi izgubio razum. Ništa bolje nisu prolazila ni deca ili životinje: osim što bi proždirale volove, ale su imale običaj da otimaju mališane i odnose ih u svoja staništa. S obzirom na njihov „ugled“ među balkanskim narodima, ne iznenađuje i to što su opstale u narodnom predanju, a do dana današnjeg preostale su tek uzrečice koje podsećaju na njihova „(ne)dela“.
Naslovna: People photo created by liuzishan - www.freepik.com
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
