Ko je izgovorio prvo “Alo” u Srbiji?

Sigurno niste znali da moderna staklena zgrada na uglu Bulevara kralja Aleksandra i Kneza Miloša u Beogradu krije jednu sasvim neobičnu priču. Ako bismo se vratili više od veka u prošlost, u jedan dan kasne zime 1883. godine, na tom mestu bismo zatekli jednostavnu jednospratnu kuću. Neobičnost kuće predstavljao je jedan čelični gajtan koji se kroz prozor, spuštao do prve bandere, pa niz strminu današnje Takovske ulice do kasarn nekoliko stotina metara dalje. 

A ako bise još malo bolje zagledali kroz prozor, videli biste nekoliko uniformisanih lica koji sa zabrinutim pogledom gledaju jednog čoveka sa brčićima, koji je, pak, sam netremice gledao u jednu poveću rvenu kutiju. Ono što će u narednim trenucima uslediti, biće početak srpskih telekomunikacija….

Sve zbog jednog Pante

Jedan od skromnijih opisa Pante Mihajlovića bio bi da je bio neobičan čovek, doživotni idealista i zaljubljenik u tehniku i tehnologiju. Od rodnog Bogatića, preko Šapca, dospeo je sredinom 19. veka do Beča gde je zahvaljujući podrški jednog šabačkog trgovca završio za elektro-mehaničara. Pošto je ovaj poziv, je l’ te bio gotovo nepoznat u Srbiji, preko Nemačke i Švajcarske stiže na Novi kontinent kao predstavnik kompanije Simens. 

Bile su to godine velike industrijske revolucije, u kojima su se pronalasci nizali jedan za drugim, a ni Pantu nešto nije držalo mesto. Vraća se u Srbiju kao telegrafista, pa opet odlazi u Ameriku gde zahvaljujući Mihailu Pupinu upoznaje Aleksandra Grejma Bela i saznaje za njegovo veliko otkriće - telefon. 

Prvo “Alo” u Srbiji

Fasciniran novotarijom i potpomognut pozamačnim mirazom svoje nove supruge Mileve Teodorović, Panta odlučuje da je među prvima donese baš u Srbiju. 

Ispostaviće se da je ovaj poduhvati bio vrlo naporan. Mada je načelno bilo dovoljno da kralj Milan “aminuje” koncesiju, uslove je bilo potrebno i ispuniti. I pored do tada nečuvene “medijske kampanje” po prestoničkim listovima, ali i kafanama i mehanama Beograda, na oglas za pretplatnike javio se samo jedan čovek - uvek na progres spreman Đorđe Vajfert. 

Mada je bio moćan, Vajfertovo interesovanje nije bilo dovoljno, te se Mihajlović okreće svojim starim ratinim drugovima sa namerom da kroz vojsku i državu “malo pogura stvar”. Tako je i bilo. Ministar vojni, pošto su mu predstavljene prednosti brze komunikacije, pristaje da uzme u zakup telefonsku vezu između najvažnijih tačaka u Beogradu. Jedan uređaj postavljen je u zgradi Ministarstva, na današnjem uglu Bulevara kralja Aleksandra i Kneza Miloša, a drugi u Palilulskoj kasarni, par stotina metara niže. 

Prvi svečani razgovor, dakle, usledio je 14. marta 1883. godine, a čuveno “Alo, alo, da li se čujem?”, razmenili su s jedne strane Panta Mihajlović, a sa druge telefonista Inženjerijske kasarne na Paliluli. 

Ništa bez kralja, ali bukvalno

Ubrzo je birokratija uzela pod svoje telefonske aparate. Žice su razvučene između najvažnijih tačaka: Ministarska vojnog, Palilulske kasarne, Dvora i Uprave grada, te Velike škole i Požarne komande. Razlog za ovo poslednje je bila činjenica da se na vrhu Kapetan Mišinog zdanja nalazila protivpožarna osmatračnica, sa koje se video čitav Beograd. 

Potrebe vojske su još jednom odigrale veliku ulogu za razvoj telefonije u Srbiji. Naime, sredinom januara 1886. svečano je otvorena prva međumesna telefonska linija između Beograda i Niša. Razlog je bilo  nezadovoljstvo Vrhovne komande brzinom kojom su depeše dostavljanje tokom gorućeg Srpsko-bugarskog rata. 

Ovaj put učesnici razgovora bila su važna lica. Sa jedne strane, u Nišu, nalazio se kralj Milan, dok je s druge bio Milutin Garašanin, tadašnji predsednik vlade i ministar spoljnih poslova. O (ne)kvalitetu veze ostalo je zableženo da je u jednom trenutku Grašanin zagrmeo kralju: "Veličanstvo, ja govorim tako jako, da kad bi se popeo na toranj Saborne crkve, vi biste me morali čuti u Nišu i bez telefona."

Ipak, čak ni odobrenje kralja i državne uprave, nije pomoglo da telefon zaživi. Pritisnut velikim troškovima, Panta uskoro predaje palicu drugim kompanijama, koje su i same imale polovičan uspeh u narednim decenijama. 

Prvi privatni telefonske linije dodeljene su tek 1890. godine štamparu Svetozaru Nikoliću i novinaru Peri Todoroviću. Prva telefonska centrala otvorena je u tek 1898. godine u Kolarčevoj kući, da bi godinu dana kasnije Beograd i Srbija dobili i prve telefonske brojeve, ali i javne govornice. 

Koliko je malo bilo korisnika telefonije, govori i činjenica da je prvi telefonski imenik štampan tek 1909. godine i sadržao je brojeve telefona svih korisnika u Beogradu, ali i u čitavoj Srbiji, njih ukupno 500. 

Naslovna foto: Wikipedia - Razglednica s početka 20. veka