Beogradom je vladao samo 9 godina – u vreme kada je prvi put poveo narod u Ustanak protiv četvorovekovne vladavine Turaka. Glavni grad je posle mnogo vremena tada osvojen od srpske strane, počevši nalikovati onome što nazivamo „savremenom prestonicom“.
Karađorđe Petrović nosio je titulu Velikog vožda Srbije od 1804. do 1813. godine. U tom periodu Srbi su se napokon vratili u Beograd mahom naseljen turskim življem. Ali, svoj pravi dom Vožd će sagraditi podno oplenačkog brda u Šumadiji. Čitavo gradsko utvrđenje, sa konakom kao ličnom Voždovom rezidencijom, postaće tih godina ne samo najznačajniji građevinski poduhvat, već i prepoznatljivi svedok vremena, života i dela rodonačelnika dinastije Karađorđević.
Od celog Karađorđevog grada, ipak, ostao je samo deo konaka. Osim njega, jedan nemi crkveni zvonik podseća na trenutak kada je prvi put razglasio izbavljenje od turskog ropstva. Karađorđev grad kakav je bio s početka 19. veka, danas se može videti samo na fotografijama zabeleženim do 1877. godine. Topolski grad je novembra iste godine srušen, a sve što je pored Voždove kuće sačuvano jesu Crkva Rođenja Presvete Bogorodice i pomenuti zvonik.
Foto: Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković" / "Karađorđeva Topola", Boško Strika
Stvaranje Karađorđevog grada
Samo 25 kuća bilo je u podnožju Oplenca kada je Karađorđe ovde došao sagraditi sebi dom. Ono što je danas grad Topola tek je tad počelo dobijati izgled varoši. Radi zaštite od stalnih udara u zemlji potrešenoj sukobima, valjalo ga je podići kao utvrđeni grad sa zidinama duž celog oboda.
Voždova zamisao bila je da svoju rezidenciju sazida na južnoj strani grada. Počevši izgradnju godine 1811., Karađorđe je konak ugnezdio između dve gradske kule: jedne na jugozapadnoj strani, i druge na jugoistočnoj – pri čemu je potonja istovremeno služila kao crkveni zvonik. No, pored Konaka i odbrambenih kula, Karađorđev grad imao je sve što je jednom gradu bilo potrebno. Tokom izgranje koja je trajala 3 godine, u njemu su podignute Opštinska, Sreska i Popovska kuća, te gostionica i jedna stara mehana. 1811. godine, Karađorđe je spram Konaka sagradio i svoju zadužbinu: Crkvu Rođenja Presvete Bogorodice, kojoj je narod nadenuo ime Karađorđeva crkva. S jednim od najlepših duboreznih ikonostasa sa kopijama ikona iz srednjeg veka, ova skromna crkva ostala je oličenje tradicije i duhovnosti Karađorđevog vremena.
Konak Đorđa Petrovića na pragu elegancije i skromnosti
Sem porodične kuće i crkve, Karađorđe je želeo da u se u njegovom gradu nađe i škola. Obrazovane ljude oduvek je posebno cenio, iako sam nije bio pismen. Pretpostavlja se da se Karađorđeva škola – uz stan koji je bio namenjen učitelju – nalazila u dvorištu crkve, no danas, na žalost, od nje nije ostalo traga.
Spram nje, Voždova kasarna u topolskom gradu i dalje je na mestu na kome je sagrađena. Da nije bilo kralja Petra I, i ona bi po svoj prilici ostala samo na fotografijama. Godine 1913., unuk Karađorđa Petrovića otkupio je i obnovio tada već staru, zapuštenu zgradu. Narednih decenija, pak, i ona je nastavila svoj neobičan život: od konjušnice i odaja za oficire, preko radionice za opravku vozila, restorana i autobuske stanice, kasarnu je godine 1980. naposletku otkupio topolski Centar za kulturu.
Što se, pak, Karađorđevog konaka tiče, on je kao deo odbrambenih zidina sazidan od kamena i ojačan drvenim gredama. U ono vreme kuća nije samo služila na čast samom Karađorđu, već je bila i među jednim od najlepših u topolskom gradu. Iako po spoljašnjosti skromna, bez izuzetka je to bila rezidencija dostojna jednog Vožda. Uz trem oivičen drvenim lukovima i fasadu od belog kamena, Konak je dobio jednostavan i elegantan izgled, ostavljajući dojam prave, porodične kuće. Pored trpezarije i 7 soba, unutrašnjost Konaka još više podseća na vreme u kome je Karađorđe živeo i radio. U konaku je pritom i prostorija za odlaganje opreme za konje (tzv. saračana), a još dve su smeštene u podrumskom delu – u odajama do čijeg trema vodi blagi pad terena.
Foto: Wikipedia / Natasam
Kako je Voždov konak preživeo nemilost suparničke dinastije
Već 1814. godine, tek utvrđeni Karađorđev grad doživeće pustošenje i razaranje. Ono što su tada uništile Osmanlije obnoviće vredni građani Topole, ali samo 5 godina kasnije, knez Miloš Obrenović izdaje nalog za ubistvo Đorđa Petrovića. Rezidencija nekadašnjeg Vožda, ipak, ostala je da služi njegovoj porodici, a posebno je u njoj voleo boraviti Aleksandar Karađorđević.
Knez Aleksandar je na vlasti bio od 1842. do 1858. godine. U tom periodu prihvatio se renoviranja porodičnog doma i boravio je u Konaku kadgod bi posetio rodnu Topolu. Ovde bi u vreme krsne slave Svetog Klimenta primao goste iz cele Srbije, a umeo je pred Konakom priređivati i narodna veselja.
U drugoj polovini veka, ipak, ceo topolski grad stagnirao je usled stalnih dinastičkih sukoba. Netrpeljivost između Obrenovića i Karađorđevića kulminirao je novembra 1877.: po izbijanju Topolske bune, knez Milan je aminovao rušenje Karađorđevog grada. Tom prilikom zapaljena je i zgrada Voždovog doma, a u narednim decenijama samo će on – pored crkve, kasarne i odbrambenih kula – delimično vratiti prvobitni izgled.
Rezidencija u kojoj danas živi izložba u Voždovu čast
Iako u njemu zvanično niko ne stanuje, porodični dom Đorđa Petrovića i danas, nakon više od 2 veka, ima svoje stalne „ukućane“. Iznova rušen i obnavljan, vremenom je ipak izgubio ponešto od svoje autentičnosti. Današnji izgled poneo je 1965. godine, nakon što ga je Zavod za zaštitu spomenika kulture Srbije u celosti rekonstruisao i konzervirao.
Zaslugu za to delom je poneo i Istorijski muzej Srbije, i to najpre što se tiče uređenja enterijera. Februara 1969. godine, povodom 165 godina od izbijanja Prvog srpskog ustanka, Muzej je u Konaku priredio memorijalnu izložbu u Karađorđevu čast. Stalna postavka pod nazivom „Vožd Karađorđe“ za cilj je imala da u autentičnom ambijentu dočara ne samo duh njegovog vremena, već i burnog perioda srpskih ustanaka.
Stoga će posetioce u Konaku najpre dočekati „domaćini“ – Veliki vožd i njegova supruga Jelena, uz najbliže Karađorđeve saborce u ofanzivi protiv Osmanlija, izloženi su na slikanim portretima. Posebnu vrednost čini i odabrana zbirka dokumenata, predmeta i slika koje je Đorđe Petrović lično posedovao. Ipak, jedan od artefakata koji zavređuje najviše pažnje smešten je u zastakljenom tremu u samom predvorju kuće: reč je o vernom Voždovom glasniku, bronzanom topu čiji zadatak je bio da narodu oglašava važne vesti.
Foto: Wikipedia / Vanilica
Najvredniji stanari Karađorđevog konaka
Ovaj znameniti eksponat ostao je poznat kao Karađorđev top ili „aberdar“ (na turskom: glasnik). Specifičan po tome što nikada nije upotrebljen u borbi, u narodu je bilo upamćeno da je njegov pucanj umeo odjeknuti i do 70 kilometara u dalj. Istorija beleži da je izliven 1812. godine u beogradskoj topolivnici, što potvrđuje i natpis utisnut na njegovom zadnjem delu.
Uprkos svojoj vremešnosti, „aberdar“ je do danas ostao veoma dobro očuvan. Ipak, posetioci oštrijeg oka primetiće da na njemu nedostaje desna ručka. Ona je na zahtev kralja Petra I odlomljena zarad izlivanja krune koju je Karađorđev unuk septembra 1904. godine poneo na krunisanju u Sabornoj crkvi.
Time je Petar I po stupanju na presto simbolično odao počast Velikom Voždu. Kao još jedan od neprocenjivih artefakata, i kruna je danas izložena u Karađorđevoj rezidenciji. Ova dva neobična stanara nesumnjivo su i među najvrednijim izloženim eksponatima, upotpunjujući tako kolekciju staru više od dva veka.
U međuvremenu su i oni, iako dobro očuvani, upućeni na konzervaciju. Međutim, cilj organizatora izložbe bio je da sačuvaju tragove koje je vreme ostavilo na njima. Time je ceo kompleks – od same Voždove rezidencije do svih predmeta koji se njemu nalaze – dobio na arhaično-autentičnom izgledu. U skladu sa tim, sve što je danas ostalo od Karađorđevog grada predstavlja osobeni istorijski spomenik, podsećajući na burna vremena vladavine Đorđa Petrovića.
Autor: Marta Levai, naslovna fotografija: Wikipedia / Vanilica
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
