Neobično obična Kućica na Drini, smeštena na hridi “Stenčici” usred nemirne Drine, postala je jedan od najupečatljivijih simbola Srbije. Nalazi gotovo na svim slikama koje šaljemo u svet predstavljajući sve lepote naše zemlje.
I dok mnogi misle da je u pitanju neki marketniški trik ili još jedan primer čuvenog “srpskog inata”, prava priča o kućici daleko je zanimljivija. To je priča o jednoj mladosti i jednoj ludosti, i kućici kao čuvaru uspomena na nju.
Družina bajinobaštanskog Haklberi Fina
Od kako je čoveka, od tada je i želje da se savladaju i premoste reke. Neki su to činili mostovima, drugi brodovima, treći branama, a sada već davne 1968. godine, grupa mladića iz Bajine Bašte odlučila je da to učini samo snagom svoje volje i mišica.
To je bilo vreme kada se nizvodno od grada, na ušću rečice Pilice nalazilo omiljeno kupalište lokalne mlađarije. Tokom jednog od dugih letnjih dana ispunjenih kupanjem i skakanjem u hladnu Drinu, rodila se ideja da, ako već toliko vremena provode na reci, sagrade sklonište u kome će moći da se odmaraju, druže i sklone od sunca.
Nije dugo trebalo da se ideja i ostvari, a kao mesto je odabrana “Stenčica” koja je i ranije bila važna tačka u lokalnim pričama. Naime, legenda kaže je hrid nastala kada je Marko Kraljević na svog ljutog protivnika Musu Kesedžiju bacio kamen, koji je zbog siline udara zauvek ostao da prkosi talasima neukrotive Drine.
Vodeći se verovatno ovom legendom, ali pre svega željom da svoje sklonište učine što nepristupačnije roditeljima i neželjenim posetiocima, mladići predvođeni Čedom Ilićem su rastavili baraku zaostalu od gradnje HE “Bajina Bašta” i preneli je na hrid. Napravljena je nadstrešnica, kao i prateći plažni mobilijar.
Sledećeg leta sagrađena je i prava kućica koja će postati omiljeno, a neki kažu i jedino, okupljalište bajinobaštanskih mladih. Biće to mesto za smeh i pesmu, prve žurke i prve ljubavi, a kako bi sa druženjem nastavili i kada zađe sunce, od vlasnika lokalne kafane pozajmljivali su struju prebacujući kablove od obale do reke. Ovaj i drugi događaji, staviće na „tapet“ mlađariju, koja se od nezvane posete policije branila na neobični način. Naime, policajci koji su radili u lokalnoj stanici nisu znali da plivaju, tako da su mogli samo sa obale da dobacuju upozorenja.
Tu će biti rođena i ideja o organizovanju nadaleko poznati Kajakaški klub „Drina“, kao ronilački klub čije će neformalno zborno mesto postati upravo ova neobična kućica.
Svi životi Kućice na Drini
Mnogi kažu da je Drina jedna od naših najlepših reka zbog svoje bistrine, brzine i nepredvidljivosti. Upravo je kućica bila žrtva te nepredvidive sile koja ju je čak sedam puta odnosila. Kao odgovor na čudljivu volju prirode, entuzijasti i ljubitelji prirode predvođeni Miljom Mandićem zvanim Gljiva, svaki put su kućicu “lovili” po reci i vraćali je na staro mesto.
Prvi put se to desilo već sledeće, 1969. godine, kada su odbeglu baraku našli dvadeseta kilometara nizvodno kod sela Ovčinja. Ista priča ponavljala se u narednim decenijama više puta, a ako bi kućica ipak uspela da „pomogne“, na njenom mestu bi bila podignuta još veća i jača. I tako pet puta do 1999. godine, kada će ovaj poduhvat imati pauzu nekoliko godina.
Sve se menja 2005. godine kada su na “Stenčici” izlivena dva betonske grede kao osnova za novu, šestu kućicu kojoj je predviđena duga i drugačija sudbina.
Avaj, Drina je bila neumoljiva. Velike poplave 2010. godine I nabujala reka odnele su još jednom kućicu, ali je volju Bajinobaštanaca bilo teško slomiti. Za sada konačna, sedma Kućica na Drini, izgrađena je 2011. godine i uspešno odoleva udarima talasa. Do nje je, kao i nekada, moguće doći samo čamcem, što joj daje određenu dozu posebnosti.
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
