Dva krupna crna oka, duga kosa koja kao da vijori na vetru, nežna ruka koja drži kist i držanje boginje. Milena Pavlović Barili, vunderkind, umetnica koja je i išla protiv svih konvencija, večiti nomad, slikarka koja je svojim talentom ispunila stranice najpoznatijih svetskih modnih magazina.
Talenat koji je prkosio vremenu
Milena Pavlović Barili rođena je 5. novembra 1909. godine, u mešovitom braku talentovane pijanistkinje Danice Pavlović i italijanskog kompozitora Bruna Barilija. Ljubav njenih roditelja bila je upravo jedna od onih, neobičnih, vanvremenskih i strasnih. Upoznali su se u Minhenu gde su oboje studirali muziku. Veza je četiri godine kasniije krunisana brakom po pravoslavnom običaju, a nedugo potom mala Milena ugledala je svetlo dana.
U početku žive na relaciji Požarevac-Venecija-Parma, odakle je bila porodica Barili, ali se zbog bolesti srca koja je Mileni ustanovljena kada je imala samo osam meseci majka i ćerka vraćaju u Srbiju, dok ih Bruno povremeno posećuje. Neizvesna sudbina zbog teškog oboljenja, boemski život oca, stalna putovanja, biće samo neki razlozi zbog kojih će se razviti izuzetno bliska veza između Danice i Milene, nešto što će obeležiti život ove dve talentovane žene.
Mir će trajati kratko. Prvo balkanski, a potom i Prvi svetski rat bacaju Barilijeve u seriju selidbi. Prvo u Italiju, pa Francusku gde započinje osnovnu školu. Kada se 1918. godine vratila sa majkom u Požarevac, za sobom je već imala uspomene iz Bergama, Rima, Nice, Krfa, Dubrovnika. U tom periodu, još uvek samo devojčica, dobija i prve pohvale za svoje radove. Čak je i veliki Ivan Meštrović za njene radove govorio da su sjajni.
Putovanja po Evropi se nastavljaju. Linc, Grac, ponovo Požarevac i napokon Beograd gde sa samo 12 godina i poznavanjem tri strana jezika (italijanski, francuski i nemački) upisuje Umetničku školu.
U ovoj školi napokon se našla u srodnom okruženju, gde talent brusi zahvaljući slikarskim veličinama kao što su Beta Vukanović, Dragoslav Stojanović i Ljubomir Ivanović. Za to vreme njena majka, školovana i prefinjena Danica Pavlović, dobija neobičan posao – postaje dvorska dama kraljice Marije zadužena za njeno usavršavanje srpskog jezika.
Sa 17 godina završava školu i dobija pravo da predaje slikanje. Ipak, put je vodi ka gradu u kome su se upoznali njeni roditelju, Minhenu, gde i pored toga što je bila žensko, premlada i prekobrojna pohađa studije slikanja u klasi čuvenog profesora Franca fon Štuka. Iako nesvakidašnji student, Milena je privukla pažnju profesora sa kojim će ostati njen pokrovitelj i savetnik sve do svoje smrti.
Foto: Wikipedia / Carl Van Vechten
Nomadski život
Još jedan preokret u životu Danice i Milene nastupa 1928. godine kada umire Milenin deda Stojan. Porodica ostaje u teškom materijalnom položaju, a Danica skrhana bolom počinje sve više da se oslanja na ćerku. U tom trenutku Milena, tek punoletna, krhkog zdravlja, ali ipak poletna i nezaustavljiva odlučuje da se prijavi za konkurs za profesora crtanja. Birokratija je jača, odbijaju njenu molbu za nameštenje u Požarevcu, Štipu, Tetovu, Velesu.
Razočarana, napušta ponovo napušta zemlju i putuje u Italiju, Francusku, Španiju, sve do Londona i Osla. Povremeno gaji nadu da će ipak uspeti da pronađe posao u domovini, ali bezuspešno. Njena otvorenost, nemirni duh, nadrealistički stil bili su previše za malu sredinu.
Rešenje se pred sam Drugi svetski rat gotovo samo nametnulo – Novi svet!
Moda kao inspiracija
Ono što je bilo neprihvatljivo u Srbiji, naišlo je na veliki pozitivni odziv u Njujorku. Napokon među svojima, Milena otkriva sjaj metropolisa. Slika portrete ljudi iz visokog društva, obilazi galerije i umetničke skupove.
Njen talent i originalnost prepoznaje i modni svet, te počinje da crta ilustracije za naslovnice novinskih giganata „Vogue“, „Harpers Bazar“, „Town and Country“, „Life“, „Red Book“, „Mcall’s”, ilustracije za modne kreatore muške i ženske odeće i obuće.
U Americi upoznaje i čoveka sa kojim će provesti poslednje godine, 12 godina mlađeg oficira Roberta Tomasa Astora Goselina. Uskoro postaje i gospođa Goslin, a sreću prekida nesreća koja se desila na bračnom putovanju u leto 1944. godine. Naime, prilikom izleta pada s konja i zadobija povredu kičme. Zbog težine povreda i njenih ranijih problema sa srcem boravi šest meseci u “gipsanom koritu”. Ispostaviće se da je ova povreda bila ne samo neugodna, već i fatalna.
Foto: Wikipedia / BuhaM
Iznenadna smrt
Početkom 1945. godine rat u Evropi već je bio na izmaku. Milena, iako gotovo nepokretna, crta kostime za balet Đankarla Menotija “Sebastijan”. Balet doživljava veliki uspeh, a dugo očekivane pohvale napokon stižu na Milenin račun. Sa oduševljenjem prihvata angažman za izradu kostima za balet “San letnje noći”.
Nesreća je stigla neopaženo. Uveče 5. marta 1945. godine mladi bračni par izašao je da proslavi novi Milenin anagažman i preseljenje u Njujork. Kasnije, po povratku, Milena ostavlja poruku sobarici da je probudi u 10 sati sledećeg jutra. Ipak, smrt je bila brža. Srce zbog koga je čitavog života brinula izdalo ju je rano ujutro 6. marta 1945.
Po želji porodice, Milena je kremirana, a njena urna pretena je 1949. u nekatoličko groblje u Rimu. Tri godine kasnije pored nje je položen otac Bruno, a potom Danica koja je do poslednjeg trenutka negovala uspomenu na ćerku.
I ne samo to, zahvaljujući njenom zalaganju, u Mileninom rodnom Požarevcu 1962. godine u porodičnoj kući Pavlovića otvorena je Galerija Milene Pavlović-Barili, kao poklon srpskom narodu.
Zanimljivo je da je tek tad, gotovo 20 godina posle smrti velike umetnice, srpska i jugoslovenska javnost postala svesna značaja koji je na umetničkoj karti sveta ostavila ova neobična Požarevljanka.
*Naslovna slika: Wikipedia / Milena Pavlović Barili
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
