U narodnom predanju Miloš Obilić ostao je zabeležen kao najveći srpski junak. Njegova ime opevano je u pesmama, inspirisao je brojne priče, pozorišne predstave, oslikan je u svoj svojoj slavi čak i u Hilandaru. Bio sinonim je za neustrašivu hrabrost i ljubav prema otadžbini i po cenu smrti. Po njemu su ime ponele odlikovanja za hrabrost, kulturne ustanove, sportska društva, ulice gradova, pa čak i škole.
Ipak, istorijski Miloš Obilić i dalje je pod velom tajne – ko je bio, kako je stradao i gde je sahranjen?
Ko je bio Miloš (K)Obilić?
Od Kosovskog boja proteklo je više od osam vekova, ali i danas o stvarnom boju i njegovim učesnicima znamo tek ponešto i to prvenstveno zahvaljujći narodnoj tradiciji. Ono malo istorijskih izvora što nam je dostupno dolazi iz zapisa koji beleže posredna svedočanstva, često prilagođavana ili menjana kako bi se neke stvari prikrile ili učinile prihvatljivije trenutnom društvenom momentu. Svedočenja samih učesnika gotovo da ne postoje ili još nisu otkrivena.
A negde u tom moru istorije nalazi se i prava priča o Milošu Obiliću. Ova slika, koja nam je dostupna sklapanjem iz ovih teško proverljivih izvora, je slika mitskog heroja koji rođen od vile (majke) ili zmaja (oca). Njegovi pobratimi bili su vladari južnih i zapadnih krajeva Srbije Ivan Kosančić i Milan Toplica, i sami upamćeni kao veliki vitezovi. Bio je poznat po izuzetnoj snazi koju je kao detence dobio od kobiljeg mleka, pa se smatralo da je otuda nastalo i njegovo prezime Kobilić. Bio je blizak knezu Lazaru, čak toliko da mu je knez ponudio ruku svoje ćerke Olivere.
Neki istorijski izvori navode mogućnost da je ova veza između kneza i Miloša bila stvarna, odnosno da se iza imena Miloša Obilića krije rođeni brat kneginje Milice, srpski princ Nikola Vlatković. Vlatkovići su bili jedna od poznatijih velikaških porodica u staroj Srbiji, koja je direktnu krvnu liniju vukla do samog osnivača loze Nemanjića, Stefana Nemanje. Prema ovim tvrdnjama, sam mit je izmišljen kako bi se sprečile političke posledice po vazalnu srpsku despotovinu. Bliski porodični odnosi između ubice turskog vladara i majke srpskog kneza koji se zakleo na vernost turskoj kruni, bili su previše delikatna tema koja bi i dodatno mogla da uzdrma krhko poverenje nastalom priznanjem vazalstva i udajom Olivere za Bajazita.
Heroj ili izdajnik
Ništa manja misterija nije ni sama smrt Miloša Obilića. U nedeljama, mesecima, godinama, pa i decenijama, kako se vest o bici širila i Kosovski mit oblikovao, vest o stradanju turskog vladara poprimala je pomalo čudne i, ponekad, vrlo nadahnute epske opise.
Prema jednoj tvrdnji, kosovski heroj pretvarao se da je dezerter i zahtevao od sultanove pratnje da ostane nasamo sa Muratom kako bi mu lično preneo informacije o Lazarevoj vojsci. Na ovo se odlučio pošto je na poslednjoj večeri koju je knez pred bitku organizovao za svoje vlasteline bio optužen da je izdajnik. Iskupljenje za optužbu i dokaz predanosti Lazaru video je u smaknuću neprijateljskog vladara.
Dugi tvrde da je iskoristio momenat turske nepažnje kada se Murat posle bitke uputio u obilazak bojnog bolja. Prema ovoj priči, iz mora poginulih, pojavio se srpski plemić koji je zatražio da poljubi ruku sultanu. Umesto poniznosti, Murat je od Miloša dobio bodež koji je heroj munjevito potegao i time presudio i sultanu i sebi.
Treći izvor je pismo koje je iz Firence upućeno bosanskom vladaru, i pretedentu na srpski presto, Tvrtku I. U njemu se navodi da su dvanaestorica vitezova (verovatno paralela sa 12 apostola) probili do šatora neprijateljskog sultana, te da je jedan od njih usmrtio sultana ubodom u stomak i grlo.
Sve ove priče zaršavaju Miloševim pogubljenjem, koje rađa još jedno pitanje – Gde je sahranjen Miloš Obilić?
Nastaviće se...
Naslovna slika: Wikipedia, Narodni muzej / Pavle Čortanović and Adam Stefanović - Ispred Muratovog šatora
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
