Monetarne misterije srednjevekovne Srbije: nastanak i nestanak prvih dinara

Ako vam je iščezla iz sećanja Danteova „Božanstvena komedija“, evo jednog interesantnog podsetnika: u poglavlju „Raj“ i njegovom 9. pevanju, italijanski poeta je uzeo na zub izvesnog srpskog srednjevekovnog vladara. Na koga je tačno mislio, može se samo nagađati, ali je tog vladara prozvao zbog, navodno, falsifikovanja novca.

Shodno tome, Dante je dotičnog vladara stavio među grupicu njemu sličnih i uskratio ga spasenja duše. Tako se bar smatralo dok nije ponuđeno alternativnije, manje poetsko, a više ekonomsko tumačenje: da je Dante koliko bio na strani srednjevekovne Venecije, koja je želela da ustoliči svoj novac kao „difolt“ sredstvo plaćanja.

Ipak, navodni falsifikati kojima je srpska vlastela pribegavala su takođe imali svoje „zašto“. Naime, srpski novac, iako iskovan u srpskoj državi, donekle jeste podsećao na mletačke kovanice. Otuda je zadavao glavobolje i vekovima kasnije, kada su numizmatičari pokušali da odgonetnu tragove najstarijih novčića.

Ko je bio prvi „proizvođač“ kovanica?

Dok je Aligijeri početkom 14. veka prozivao „faksifikatore“, srpska država je već imala viševekovnu tradiciju kovanja novca. Smatralo se isprva da je ta tradicija dosta kraća, jer prvi otkriveni novčići jesu bili par vekova mlađi.

Po natpisima se moglo pročitati da su nastali za vreme vladavine Stefana Radoslava, naslednika Stefana Prvovenčanog. To bi ih smestilo negde na sam početak 13. veka, ali su kasnija otkrića taj vremenski okvir pomerila do početka 11. veka. U tom periodu vladao je Jovan Vladimir, i to najstarijom slavenskom državom Dukljom (teritorija današnje Crne Gore). Jovan Vladimir inače slovi za jednog od poznatijih ranih vladara, a njegovi su novčići bili od bronze i podsećali na novac ondašnje Vizantije.

Uglavnom, istoričari i numizmatičari po ovom pitanju imaju dosta tema za razmišljanje. Na primer, postoji i teorija, doduše potkovana i dokazima, da je prvi kovač novčića, a u dinastiji Nemanjića i (ponovo) s početka 13. veka, bio veliki župan i kralj Stefan Prvovenčani.

Stefan je, pak, imao i na koga da se ugleda. Pošto je bio oženjen unukom mletačkog kneza Enrika Dandola (i time porodičnim vezama bio blizak Mlečanima) njegovi srebrnjaci su podsećali na mletački novac. Kako je 13. vek odmicao, tako je i novac uznapredovao do serijske proizvodnje.

No, valjalo je i do tada upotrebljavati nekakvo sredstvo plaćanja – a na prostoru Srbije to su najčešće bili zlatnici, srebrnjaci i bakarni novčići iskovani u Vizantiji. Kako je u srpskoj državi tada cvetala i trgovina sa Dubrovnikom, odatle su stizali i oni mletački novčići.

A da je prvobitna teza istoriografa najverovatnija – ona koja srpski novac smešta na početak 13. veka – potvrdilo je najmanje 6 vrsta kovanica nastalih tokom relativno kratke, petogodišnje vladavine kralja Stefana Radoslava.

Foto: Wikipedia / Narodni muzej

Originali i poneki falsifikat

Za razliku od ranijih primeraka sličnih mletačkom novcu, kralj Radosav se poveo za primerom vizantijskih vladara. A za razliku od Stefana Prvovenčanog i njegovih „mletačkih“ porodičnih veza, Radoslav je, takođe, bio bliži vizantijskoj dinastiji Duka.

Shodno tome, novčići su imali natpise na grčkom jeziku i pismu. No, i dalje to zvanično nije bio srpski dinar – valuta će se javiti otprilike pola veka kasnije, kada se bližio kraj vladavine kralja Stefana Uroša I, mlađeg Radosavljevog brata.

Ipak, kovanje novca je, takoreći, podsećalo na pravi, porodični biznis. Na njega su uticale i veze sa crkvom, što se lako dalo uočiti po izgledu samih novčića. Napravljeni su od bakra, u kovnici Radosavljevog tasta u Solunu, a najčešće su za motive imali likove kralja Radoslava i svetog cara Konstantina.

Našla se tu i ugravirana figura Hrista, sa početnim slovima njegovog imena – IC i XC. A da su se hrišćanski motivi podrazumevali, svedoči još jedna vrsta bakarnih kovanica sa prikazom Bogorodice koja blagosilja kralja Radoslava. Isklesana su bila i imena kralja i Majke Božije, a sa poleđine novčića još jedna figura Hrista.

Ipak, numizmatičari su, osim trasiranja porekla srednjevekovnog novca, imali i dodatni posao – da razaznaju takozvane savremenije falsifikate. Od originala su se razlikovali po težini, ali i po detaljima glede prikazivanja srpskog kralja, Hrista i arhanđela Mihaila. Poneki od falsifikata, iako sa urednim natpisima na grčkom, iskovani su u srebru i u bakru, a nalikovali su jedan drugom kao jaje jajetu.

Foto: Wikipedia/Bratislav

Od prvih pravih dinara do Danteovih optužbi

Da li je zaista posredi kopiranje vremešnih kovanica, ostalo je na numizmatičarima da demantuju ili potvrde. Ipak, jedno je sigurno: kada bi danas bili u opticaju, novčići kralja Radoslava vredeli bi daleko više nego u 13. veku.

Tako bar stoje stvari na numizmatičkom tržištu, gde se procenjuje da bi pojedini primerci stajali i više hiljada evra. Numizmatičari njihovu vrednost procenjuju „na komad“ (odnosno, za svaki novčić pojedinačno), a u međuvremenu su ustanovili i kada je srednjevekovna Srbija najzad dobila „svoj“ dinar.

Elem, do 70-ih godina 13. veka, Radoslav je već odavno bio svrgnut sa vlasti. Tek za vreme njegovog naslednika na prestolu, kralja Stefana Uroša I, u ruke trgovaca su počeli da dospevaju prvi srebrni dinari.

Ovi su, pak, nalikovali novčićima koje je kovao Stefan Prvovenčani – poput mletačkih kovanica, takozvanih matapana, bili su približnog prečnika i veličine i sa natpisom na latinskom jeziku. Takvi srebrnjaci su opstali generacijama, jer su s kraja 13. i početkom 14. veka, slične srebrnjake kovali kraljevi Milutin i Dragutin (sinovi Stefana Prvovenčanog).

Najzad, tradiciju je nasledio Dragutinov sin, kralj Vladislav, ali i Milutinov, kralj Stefan Dečanski. Pa zatim i njegov potomak, Stefan Dušan i, najzad, Stefan Uroš V, sin cara Dušana – ujedno i poslednji vladar iz dinastije Nemanjića.

U međuvremenu, istoričari veruju da su raščivijali i neimenovanog srpskog kralja na koga se navrzao Dante Aligijeri. Iako je dotični vladar pomenut samo po tituli, poređenje sa periodima ovdašnje istorije govori da je to najverovatnije bio Stefan Uroš Milutin.

Kralj Milutin je Srbijom vladao 39 godina i, samim tim, bio najdugovečniji vladar koga istorija pamti. Po ugledu na svog oca, kralja Stefana Uroša I, i njegovi su novčići podsećali na mletačke matapane – veoma su bili slični i po izgledu i po kvalitetu srebra. Štaviše, razlike su se primećivale samo u tituli vladara i njegovog imena, ali su lako mogli da zavaraju narod koji je u to vreme bio nepismen.

Shodno tome, narodu je bilo prilično svejedno šta tačno piše na kovanicama: da li „dux“ na mletačkim, ili „rex“ na srpskim novčićima. Muke su, međutim, nastale kada je mletački novac krajem 13. veka dobio konkurenciju u vidu srpskih dinara. Potonji su bili konkurentniji i po boljem kvalitetu srebra, te su lagano počeli da zamenjuju mletačke matapane – najpre u okolini Dubrovnika i u dalmatinskim gradovima.

Ovo se, pak, nije dopalo tadašnjoj Veneciji koja je, takoreći, držala „monopol“ u kovanju novca. Otuda je pala odluka o „menjaži“ srpskih dinara za mletačke matapane, koji su se potom morali i pretopiti. A za srpsku valutu je to značilo samo jedno: da će Mlečani, najzad, uspeti u svojoj nameri i do daljnjeg „isterati“ dinare iz trgovačkih ruku.

Naslovna fotografija: Freepik