„Ove je godine bio zamalo kraj našem piscu. Nedaleko od Vršca, na čistini, u jednom šumarku, pred njim je stajao mrki oficir Dantes, Tadija Sondermajer, s uperenim pištoljem...“ (Vladimir Bunjac, „Kamenovani Crnjanski“)
Hitac koji je tog septembarskog dana odjeknuo kraj vojvođanske varoši, imao je rešiti grdnu zavadu između gospode uglednog glasa. Miloš Crnjanski, velikan srpske i evropske pisane reči, hrabro je svog suparnika izazvao na fatalni okršaj. A Tadija Sondermajer, gospodar jugoslovenskog neba, nije oklevao da prihvati umalo koban predlog.
Nije bilo ničeg nesvakidašnjeg u rešavanju zavada u velikom stilu. Pogotovo ne za gospodu čije su biografije, i bez umalo kobnih okršaja, neosporno vredne divljenja. Sem toga, oduvek su megdani u Srbiji pripovedali o viteškoj crti njihovih učesnika. Takvu su, po svoj prilici, imala i dotična gospoda.
Ima li pesnik šanse protiv prekaljenog vazduhoplovca?
Dok mu učešče u Velikom ratu nije donelo odlikovanje Legije časti, Tadija Sondermajer je već uspeo u dva navrata da prevari smrt. Sada mu je, makar u najavi, zapretila i treći put.
Avaj, za drugog megdanžiju znalo se da je, spram ubojitog oružja, kudikamo veštiji na rečima. Obojicu su spajala sećanja na ne tako davne ratne godine. Crnjanski je svršetak Velikog rata dočekao sa činom nižeg oficira u austrougarskoj uniformi. Sondermajer se, pak, kalio na Solunskom i Zapadnom frontu, ali i umalo stradao od trojice nemačkih lovaca.
Otuda i klica razdora koja ih je odvela na suprotstavljene strane. Te 1926. godine, proslavljeni vazduhoplovac je sedeo u upravi Kraljevskog jugoslovenskog aerokluba. Proslavljeni pesnik, pak, uređivao je časopis „Naša krila“, izdavan pod okriljem istog udruženja.
Ma koliko bio vičan uređivačkim poslovima, Crnjanskog su dobro znali po plahovitoj naravi. Ovoga puta, rasprava koja je buknula za kafanskim stolovima, umalo je skrenula tokove srpskog vazduhplovstva i književnosti. Na sastanku kome su, uz Sondermajera i Crnjanskog, prisustvovali oficiri jugoslovenskog vazduhoplovstva – svi do jednog veterani sa živim sećanjima iz Soluna – raspravljalo se o nabavci novih aviona. Prema ustaljenom dogovoru, trebalo je da to budu letelice doskorašnjih saveznika, pa je predlog pao na francuske avione.
Sve se zahuktalo u trenutku kada je Crnjanski ustvrdio da su nemački avioni bolji. Oficiri o tome nisu hteli ni da čuju, ali pesnik je bio nepopustljiv. Ubrzo su pale i pogrdne reči – pesnikove na račun Sondermajera – sve dok Crnjanskog nije savladala tolika žestina da je petoricu vazduhoplovaca isprovocirao na dvoboj.
Znajući da spram njih Crnjanski nema nikakve šanse, četvorica su istog trena odbila. Peti među njima bio je junak Velikog rata lično, mrki oficir Dantes. Kap koja je prelila čašu beše bela rukavica kojom je pesnik ćušnuo pilota u lice.
Jedini problem bio je u tome što su dvoboji na teritoriji Srbije od te godine zvanično zabranjeni. No, prema izvesnim austrugarskim zakonima, to nije važilo za pojedina mesta Vojvodini. Tako je i pala odluka: obračun se imao održati 26. septembra, ispred kule na proplanku kraj Vršca.
Kako je istorija umalo ostala bez dve biografije velikana
Sukladno načelima dvoboja, učesnici su birali dva svedoka – sekundanta. To behu prijatelji zavađene gospode čije će biografije kasnije takođe postati vredne divljenja. Reditelj Branko Gavela i književnik Dušan Matić bili su svedoci Crnjanskom, dok je za Sondermajera ostalo zabeleženo samo jedno ime: njegovog ratnog saborca i prijatelja Aleksandra Deroka, inače i samog među pionirima vazduhoplovstva.
Uz to su obojica u ruke uzeli starinske pištolje porodice Dunđerski, posebno namenjene dvobojima. Bili su čvrsto rešeni da će u ovom duelu samo jedan ostati živ. U tom slučaju, pogibija će se prijaviti kao nezgoda u lovu, i to je bilo poslednje oko čega su se ljuti suparnici složili.
O samom dvoboju, pak, postoje dve verzije priče. Miloš Crnjanski je u Vršac doputovao veče pre okršaja. Narednog jutra, „Crnjanski i Sondermajer stali su nasred poljančeta okrenuti leđima. I onda krenuli brojeći korake, okrenuli su se. Gledali su se netremice“ – ovako književnik Vladimir Bunjac beleži u svojoj knjizi.
Pravo da zapuca prvi imao je pisac „Seoba“. „Naravno, promašio je.“, pripoveda dalje Bunjac, i nastavlja: „Pucanj je odjeknuo kao grom, otkinuo lišće i poplašio ptice.“
Prema Bunjčevoj verziji, pilot nakon toga nekoliko puta povlači oroz, ali bez uspeha. „Nije znao kako se puca iz starinskog, nakinđurenog pištolja porodice Dunđerski. Hvatao je umesto oroza kitnjasti sedef ispod oroza. To je spaslo Crnjanskog“.
No, piščev prijatelj Milan Jovanović Stojimirović veli da, nakon promašaja Crnjanskog, njegov rival nije ni želeo da puca. Umesto toga je, skinuvši monokl uzviknuo „Je renonce!“ (Odustajem!) i ispalio hitac u vis. Pesnika je ovo grdno ražestilo. Vikao je, zahtevajući od suparnika da puca. Sondermajer je ostao pri svome, i time okončao grdnu zavadu.
Štagod da je tog dana spasilo dvojicu zavađenih, Crnjanski se ovog događaja dugo sećao. Nije zaboravljao koliki ga je gnev obuzeo zbog Sondermajerove rešenosti da odustane.
Godinu dana kasnije, Tadija Sondermajer izveo je prvi međukontinentalni let od Pariza do Bombaja. Osim zaslužene slave, uspeo je da od prikupljenog novca finansira prvu nacionalnu avio-kompaniju „Aeroput.“
Dve godine po osnivanju „Aeroputa“, njegov nekadašnji rival napisao je roman „Seobe“ i obezbedio značajno mesto u srpskoj književnosti. Megdan između dvojice velikana ostao je najčuveniji nakon Velikog rata, a priču o njemu i danas čuva Muzej Vazduhoplovstva.
*Naslovna fotografija: Digitalna Narodna biblioteka Srbije i Wikipedia
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
