Nepoznati milioner iz Srema (2. deo): ko je – ali stvarno – izumeo „nularicu“?

Iako već odavno nije bio među živima, Nikola Bizumić, nekada ubogi brica iz Neradina, i te kako je pravio pometnju: najpre u rodnom Sremu, a onda i na relaciji Jugoslavija-Velika Britanija. U enigmu oko njegovog multimilionskog nasledstva umešali su se potom i ekonomisti.

Najpre je izračunato da je cifra Nikolinog imetka bila veća i od količine novca koji se te 1929. godine štampao u Jugoslaviji. Zatim se jedan ovdašnji ekonomski list pozabavio preinačivanjem ovih 22 miliona funti u zlatne poluge. Da bi uopšte stiglo do Neradina, nasledstvo je moralo da doputuje vozom, a moglo je da stane jedino u 15 vagona suvog zlata.

Za bricu koji je patentirao spravicu jedva veću od ljudske šake, njegovo bogatstvo je postalo epohalno kao i sama mašinica. Zauzelo je čak sedminu ukupnih zlatnih rezervi centralne Engleske banke. Kada su se Englezi, pak, još malo preračunali, shvatili su da im isplata nimalo ne bi išla u prilog.

Pošto je situaciju dodatno komplikovala ekonomska kriza u najavi, za Englesku je to značilo upasti u finansijsku rupu bez dna. Međutim, isto se moglo reći i za Jugoslaviju – sredstava da se pokriju Bizumićevi milioni prosto nije bilo dovoljno, tim pre što je i štamparija novca još uvek bila u fazi izgradnje.

Nagađanja bez kraja i konca

Sve što se o Nikoli Bizumiću saznavalo narednih godina, stalo je manje-više u novinske reportaže. U Neradinu i okolini, priključenija bricinog života prepričavala su se od usta do usta i sa kolena na koleno. I jugoslovenska štampa je mogla tek toliko da iznova „prežvaće“ oskudne informacije, te je cela priča počela da zvuči kao nedorečeni mit.

U međuvremenu, Nikolinim nasledstvom se pozabavila i austrijska štampa. Znatiželjna je bila i komunistička vlast posle Drugog svetskog rata, ali su najveću najezdu ipak napravili novopečeni Bizumićevi rođaci.

Ovi su, pak, počeli da iskrsavaju kada je obnarodovano njegovo basnoslovno nasledstvo. Pritom, pronalazač iz Srema se nikada nije ženio niti imao direktne naslednike. Jedini rod su mu mogli biti potomci rođenog brata i sestre, za šta brojna Nikolina rodbina očito nije marila.

Po ondašnjim procenama, broj kojekakvih naslednika se popeo do 400. Svi su po pravilu imali „dokaze“ u vidu novinskih članaka, te neobične metode da ostvare pravo na bricino bogatstvo: od pozivanja na kumstvo, do molitvi po manastirima.

Što se pravih naslednika tiče, odnosno potomaka Nikolinog brata i sestre, i do njih su informacije stizale iz štampe i uspomena predaka. Kada su Večernje novosti 1957. godine o Nikoli objavile feljton, njihov dom je postao meta i novinara i tobožnjih naslednika.

Međutim, pokušaji da se još ponešto sazna su odveli tek do crkvene matične knjige iz koje su podaci o rođenju bili iscepani. Lavina je, ipak, nastavila da se kotrlja, stigavši na kraju i do kraljevske porodice.

Sin kralja Aleksandra I, Tomislav Karađorđević, inače je nekoliko decenija živeo u Velikoj Britaniji. Bilo je i sa njegove strane pokušaja da se dođe do Bizumićeve umrlice. Kada je i princ Tomislav 2000. godine preminuo, čitav mit je zapretio da ostane nerešen. Jedini koji nisu odustajali bili su, dakako, silni Nikolini naslednici.

Nikola Bizumić, ali onaj drugi

Poslednji put se velika galama u Neradinu digla ’80-ih godina prošlog veka. Stigla je, naravno, i do štampe, koja je pisala o jednom pomalo komičnom porodičnom sastanku.

Na stranu što su mu prisustvovali i znani i neznani potomci, već su i jedni i drugi mogli samo da maštaju o navodnom bogatstvu. Zvanično i nezvanično, do tog trenutka se po pitanju onih zlatnih vagona malo šta moglo učiniti.

To ne znači i da se enigmi nazirao kraj – naprotiv. Dok se naširoko raspredalo o Bizumiću i njegovoj spravici za šišanje, u igru je ušao i Nikola Bizumić broj 2.

Tačnije, nije sasvim bilo jasno da li su postojala dva različita Bizumića, ili je o jednom Nikoli Bizumiću bilo dve verzije događaja. Uglavnom, ubrzo nakon što je 1929. godine o njemu objavljen prvi tekst, na videlo su počeli da izlaze i razni demanti.

Navodno, jedan Srbin iz Londona je lično poznavao sremskog bricu. Po njegovoj verziji, Nikola je u Londonu sahranjen kao siromah, zbog čega je ujdurma oko njegovih miliona slutila na „veliku prevaru“. Još jedan novinski članak je doveo u pitanje obe ove teorije, objavivši da je Bizumić preminuo pod čudnim okolnostima: kao „austrijski podanik i vojni obveznik“ u jednom engleskom logoru.

Pitanje je bilo i da li su tačni podaci o njegovom datumu rođenja i smrti. Ovaj „drugi“ Nikola Bizumić bio je nešto mlađi od svog imenjaka, a rodio se ne u Neradinu, već u Dobrincima kraj Rume.

Ovo je nekima bio dovoljan dokaz da pronalazač mašine za šišanje zapravo ni ne postoji – odnosno, možda bi se nesporazum i dao raspetljati, samo da se mogao pronaći pisani dokaz o Nikolinom patentu.

U Neradinu (skoro) ništa novo

Da ni ovde nije kraj neznane sudbine sremskog pronalazača, posvedočio je slučaj još jednog potencijalnog Nikole Bizumića. Ovaj je takođe živeo na prelazu 19. u 20. vek i potpisivao se kao „Nikolaus Bisumits“. Imao je i on svoj patent, ali ne u Engleskoj, već u Austriji, i ne spravicu za šišanje, već za pravljenje talasa u kosi.

Razlikovale su se i godine u kojima su obe sprave patentirane, pri čemu se saznalo da je „uvijač“ za kosu patentiran i u Austriji i u Nemačkoj. U ovom slučaju su postojali dokazi u vidu dokumenata, koji su otkrili da je brica iz Srema – a koji je svoj patent prijavio u Austriji – navodno koristio pseudonim Džon Smit.

Na ime istog tog Smita je zapravo i pronađen patent za mašinicu – ali je ona u ovom slučaju patentirana gotovo celu deceniju kasnije. Pritom, ime dotičnog Džona Smita je bilo nemoguće povezati sa Nikolom Bizumićem iz Neradina.

S obzirom na vrlo oskudne podatke (one prave, istorijske, a ne objavljene u štampi), do dana današnjeg se u razotkrivanju misterije nije mnogo odmaklo. O brici iz Srema se još koliko toliko i nagađa, a što se nasledstva tiče, ostala je mrka kapa. Teško da mu se iko nada, ali jedino što je sigurno – a što bi potvrdili i Neradinci – jeste da je Nikolin patent proslavio celo selo.

U Neradinu i dalje stoji kuća u kojoj je Nikola živeo pre dva veka. Meštani ga često pominju, kazujući da je svojim patentom zadužio i frizere i svet. Samo je mašinica (a kojoj se popularno tepa „nularica“) preživela u neizmenjenom obliku, zbog čega su frizeri ovom Sremcu redom neizmerno zahvalni.

*Naslovna fotografija: Kongresna biblioteka, Vašington