Kao najveći grad na obalama vojvođanskih reka, Novi Sad je ove godine poneo laskavu titulu Evropske prestonice kulture. Sa takvom titulom naviru i asocijacije na najzvučnije novosadske brendove: pozorišnu tradiciju dugu više od dva veka, najstariju kulturnu i naučnu instituciju – Maticu srpsku, ali i grad koji je oduvek bio na glasu po učenom građanstvu.
Uzmu li se izučavati i njegove manje laksave titule, i ovde bi se Novi Sad pokazao kao „prestonica“. Kako nisu bile za ponos, crtice iz relativno daleke istorije grada pretežno su ostale u zapećku. Nije se ni pre dva veka time naročito hvalilo jer su i tada mahom bile skrivene od očiju poštenog sveta – ili se taj pošten svet o tome nije usudio govoriti glasno.
Godine u kojima su cvetale diskutabilne uslužne delatnosti
Grad koji bi se prvi podičo kulturom i intelektualnom elitom, nije se pre dvestotinak godina toliko dičio bludom i razvratom. Da ironija bude veća, upravo je u Novom Sadu, još početkom 19. veka, otvorena prva „institucija“ za klijentelu lakšeg morala.
Naime, nedaleko od Hotela „Vojvodina“ navraćalo se u, kako su je nazvali – Kuću sa muškom poslugom. Novosađanima je bila dobro poznata, tim pre što se nalazila u samom centru grada. Ovo ujedno beše i prva javna kuća za žene, a čim su i one dobile svoju instituciju, nije bila tajna da i broj dama upitnog morala nije bio zanemarljiv.
Tako je uporedo sa kulturom i visokoobrazovanim građanstvom cvetao i “najstariji znaat”. Novi Sad je statut o njemu imao još 1893. godine – ovim zanatom se bavilo već decenijama unazad, a od te godine se od njega moglo zarađivati i legalno. Čak se i Dunavska ulica, kojom se Novosađani takođe odvajkada diče, nazivala „novosadski Pigal“. Ovo ime, pak, beše po uzoru na istoimeni francuski trg gde se od druge polovine 19. veka nizalo najviše bordela i kafana.
Dunavskom ulicom svakodnevno je prolazila i vojska iz Petrovaradina. Vojnici su ovom rutom ulazili u grad, a u ulici bi ih ispred kafana susretale – ili sa prozora dovikivale – po dve ili tri ljubazne dame. Za njihovom „uslužnom delatnošću“ postojala je velika potražnja, pa su i bordeli nicali kao pečurke posle kiše.
Sumnjiva upokojenja i nezapamćeni skandali
S obzirom na čvrstu ruku tadašnje austrougarske uprave, statut o beše jedan od načina da se zauzda stihijsko usluživanje gospode. Tako i prva (a ujedno i poslednja) „zvanična“ javna kuća beše ona sa muškom poslugom. Imala je sopstvena pravila koja su Novosađani morali poštovati, a prvo od njih beše – „Muškarcima je ulaz izričito zabranjen, osim ako ne spadaju u deo posluge, odnosno zabavljača nežnijeg pola“.
Štaviše, i zauzdavanje ove aktivnosti imalo je svoje „zašto“. Novosađane je najpre na noge podigla smrt jednog sveštenika, jer se zadesilo da je dotični preminuo u javnoj kući. Narod se tada okupio u tolikom broju da se moralo dokučiti kako uopšte izneti pokojnika. Ovaj je slučaj, ipak, bio i relativno bezazlen, spram optužbi na račun Milke Hofner, vlasnice još jedne od novosadskih javnih kuća.
Hofnerova je umalo pretrpela linč kada se doznalo da njene radnice imaju svega 14 i 15 godina. Da stvar bude gora, posrednik u ovom „poslovanju“ bila je jedna novosadska škola. Bordel gđe Hofner inače beše namenjen isključivo parovima, a ovako liberalnom biznisu su pogodovali upravo zakoni kojih (još) nije bilo. Uz to, Hofnerova je pre ovog skandala već završavala iza rešetaka. Pretpostavljalo se, međutim, da su joj leđa čuvala čvrsta poznanstva, među kojima nije bilo samo „zaštitnika“ na važnim funkcijama, već i redovne klijentele. Zahvaljujući tome, vlasnica unosnog biznisa bi se ubrzo ponovo našla na slobodi.
Privatne zabave u senci muzike i smeha
Ozakonjivanje najstarijeg zanata, iako je unelo ponešto reda, još više je dalo vetar u leđa cvetanju istog. U kuću „sa muškom poslugom“ dolazile su mnoge novosadske gospođ(ic)e, ako ne zarad intimnog druženja, a ono makar da se međusobno izrazgovaraju.
A gde je bilo potražnje, bilo je i ponude. U naručju prodavačica ljubavi, oduška su ponajviše nalazili vojnici. Otuda je Novi Sad postao obećani grad za dame koje su sve češće pristizale trbuhom za kruhom. Jedan za drugim, otvarali su se bordeli duž Dunavske ulice, a nije se pamtilo da je ijedan od njih ikada bio prazan. Klijentelu je dočekivalo pet ili šest animir dama, a nakon druženja uz muziku i smeh, večeri su se nastavljale u „privatnim“ prostorijama.
Novi Sad je tih godina imao bordele o kojima se i danas pripoveda: „Kod crvenog vola“, „Kod sedam Švaba“ ili „Kod crvene četke“. A pored javnih kuća za redovnu klijentelu, bilo je i onih rezervisanih isključivo za nemačke oficire. Nemci su se, pak, u to vreme imali pridržavati strogih pravila: nisu smeli da ulaze u veze sa bilo kim ko je pripadao drugom narodu. Ipak, na površna druženja privatne vrste nije bilo veta.
Vojnici se, pak, nimalo nisu bunili protiv aktuelnog trenda. Njihovim komandantima se, međutim, ovo nimalo nije dopadalo, jer su se uz ovakav vid zabave venerične bolesti širile poput požara. Ovo se na teret stavljalo nemoralnim damama, ali je cvetanje najstarijeg zanata skrivalo i poneke rupe u zakonu.
Strogi zakoni i poneko mrtvo slovo na papiru
Iako je najstariji zanat tih godina bio uslovljen čitavim nizom propisa, katkad je u praksi bilo drugačije. Primera radi, novosadski statut je određivao ko i gde može otvoriti javnu kuću, dok su prihodi od poreza sledovali varoškom sirotinjskom fondu. Ko bi se o zakone oglušio, imao je platiti kaznu.
Propisa su se imale pridržavati i animir dame. Beše im zabranjeno da vrbuju klijente sa ulica i prozora, a sve su morale ići na redovne lekarske preglede – izuzev mlađih od 16 godina, kojima je bavljenje najstarijim zanatom bilo zabranjeno. Sem toga, vlasnice javnih kuća mogle su biti samo dame starije od 40 godina.
U praksi se, međutim, često dešavalo da bordelima „iz senke“ upravljaju muškarci. Iako su ih (zvanično) štitili zakoni, prodavačice ljubavi su neretko bile žrtve sopstvene nemaštine. Vlasnicima javnih kuća je to ipak išlo na ruku: posla je bilo sve više, a samim tim i valjane zarade.
I najzad – veto
Ovako unosnom poslu su isprva zasmetale sve češće žalbe Novosađana. Nevolja beše i u tome što su se javne kuće mahom nalazile nadomak Uspenske crkve. Na stranu svojih sugrađana stao je i tadašnji prota, upozorivši gradske vlasti na to da će ovakav vid zabave „odvesti društvo u propast“.
Tadašnji šef gradske policije je ova upozorenja shvatio krajnje ozbiljno. Katanac je najpre stavljen na Kuću sa muškom poslugom, da bi zakon u svoje ruke potom uzeo i kralj Aleksandar Karađorđević lično.
Svega nekoliko meseci pred smrt godine 1934., od prvog čoveka Kraljevine stiže konačna odluka: rad javnih kuća se u potpunosti zabranjuje. Njihov broj je nakon toga prepolovljen, ali su se poslodavci dosetili da svoj biznis presele u „tajne krugove“. O tome se, dakako, nije smelo govoriti. Otuda je najstariji zanat iznova postao javna tajna, kojom se novosadski pošten svet izbegavao preterano hvaliti.
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
