S desne obale Save u Mačvanskom okrugu, sa jedne tvrđave puca pogled na „Mali Pariz“. Odakle Pariz u Šumadiji i kako se tu našao jedan Šaban, priča je duga više od pet vekova.
Tako bar tvrde zapisi, iako je priča počela, kako se veruje, nekoliko stoleća ranije. Na obali Save i pored starijeg joj utvrđenja, razvila se potom i varošica. Ko god njenim ulicama prošeta, mogao bi čuti i da je nekada imala više kafana no stanovnika.
Ulice odevene po poslednjoj modi
Što se epiteta tiče, Šabac ih je zaista imao na pretek. Svaki iza sebe ima sopstvenu priču, ponekad i više njih – kao što je legenda o „Malom Parizu“. Mogla bi zazvučati boemski ili „pomodarski“, a ipak sa dobrim razlogom – prvim fijakerima ovde se provozala otmena gospoda, u odelima i frakovima skrojenim po poslednjoj modi. Skupljali su se i boemi po čaršijskim kafanama, baš kao na pariskom Monmartru. Prvi put u Srbiji, u Šapcu su se začuli i zvuci klavira – njega je još 1829. godine kupio Jevrem Obrenović.
Foto: Wikipedia / Pink Flojd
Za to vreme, i gradske dame su kaldrmom šetale skupocene haljine. Viđeniji su pratili poslednju modu, te bi se i ostalima oteo pokoji uzdah. Manje je poznato i da su stakla na prozorima, umesto pendžerli hartije, prvi put nameštena baš u Šapcu. Za ovaj evropsko-boemsko-intelektualni duh beše zaslužan upravo gospodar-Jevrem – pozivao je inženjere da u varoši podignu evropske domove, gde bi se posećivala viđenija intelektualna elita.
Jedan od takvih postao je i Jevremov konak. Bio je u tadašnjoj Srbiji među najlepšim zdanjima, pa je Miloševom bratu ostala čast što je varošicu kraj Save presvukao u raskoš. Od konaka, nažalost, danas nije ostalo traga – ali zato jeste po ulicama varoškim, koje i danas pomalo sećaju na kraljevska vremena.
Zbog čega je Sava pocrvenela i otkuda glasovi u tami?
Ipak, daleko od toga da je grad na obali Save oduvek bio evropski raskošan. Tvrđava koja na njega motri upamtila je vekove grdnih sukoba, gledajući kako umesto Save teku reke krvi. O tome da je mačvansko tle trpelo silne okršaje, pisalo se još oko 1454. godine u vreme kada je Srbija bila Despotovina. Najpre su oružja ukrštali Ugari i Osmanlije, da bi im u ruke nakon Beogradske pala i Šabačka tvrđava.
Još tri veka je prošlo dok i ustanici, na čelu s Karađorđem Petrovićem, nisu desetkovali vojsku Kulin Kapetana u Mišarskom boju. Stotinu godina kasnije usledeo je još jedan veliki trijumf: u bici na Ceru, saveznička armija ostvaruje prvu pobedu u Prvom svetskom ratu.
Foto: Wikipedia / Mickey Mystique
Danas se, na oko 25 kilometara od Šapca, nalazi i podsetnik na ovaj istorijski trenutak. Od 1928. godine, Spomen kosturnica u Tekerišu seća na srpske borce koji su stradali u Cerskoj bici.
Za one koji, pak, imaju izoštrenije uši da čuju, sa suprotne obale Šapca dopiru svedočanstva koja lede krv u žilama. Naročito u gluvo doba noći, jer baš tada, kako pojedini vele, kroz mrak odzvanjaju čudnovati krici. Ovde se istorijskim beleškama pridružila još jedna urbana legenda, pod pretpostavkom da u njoj ima i ponešto istine.
Ispostavilo se, naime, da je u ratničke pohode dolazio i zloglasni Vlad Cepeš – alijas Grof Drakula. Nadaleko čuven po surovosti, vojevao je bitku zarad oslobođenja Osmanlija, te i legenda kaže da je Savom tada tekla reka krvi. Utvrđenje je napustio nakon ubedljive pobede, a kazivanja su ostala da se prepričavaju generacijama.
Foto: Wikipedia /
Grad velikana i egzotičnih mirisa sa istoka
Svako od ovih poglavlja ostavljalo je i tragove na ulicama varoši – najpre tipično orijentalne i karakteristične za tlo Balkana, sa džamijama i kaldrmisanim uličicama. U njima su se nizali dućani i zanatske radnje, a vazduh bi tada zamirisao na egzotične začine i kafu. Pored raznobojnih tkanina, njih su dovozili karavani sa Istoka, prevozeći robu dalje ka Austrougarskoj.
U 19. veku Šabac je zaličio na evropski grad. U njemu se, pored zvuka klavira i kuckanja na prozorska stakla, među prvima začulo i šuškanje hartije od prelistavanja dnevne štampe. Mada sam nije bio velik, Šabac je ipak iznedrio velika imena: Lazu Lazarevića, Janka Veselinovića, Stanislava Vinavera, Kostu Abraševića, Milića od Mačve, Zmaja od Noćaja. I dok mu jedno beše lice mondenskog centra, drugo su činile šaljivdžije i veseljaci.
Da li ih je zaista bilo više nego stanovnika, ostaje da se nagađa – no, izvesno je da se Šabac pročuo kao grad sa najviše kafana u Srbiji. Kao i „redovna“, ništa manje nije bogata ni istorija kafanskog života. Uz boeme nalik pariskim, po kafanama je ostalo i najviše živopisnog varoškog duha. Otuda bi svako ostao i pod utiskom nesvakidašnjeg, toplog gostoprimstva.
_014.jpg)
Foto: Wikipedia / Ванилица
Kako su „čivijaši“ kumovali najpoznatijoj varoškoj atrakciji
Danas u Šapcu možda nema boema, ali zato ima Šabačkog vašara. Po njemu se grad kasnije ubeležio i na mapi – baš na pragu jeseni, pod šatore se tradicionalno okupi mnoštvo sveta iz Mačvanskog okruga. Šabački vašar postao je osobiti gradski „trejdmark“, gde domaćini veselo poručuju – ako sa vašara ko ode a da ništa nije pazario, ima da ga cele godine prati maler.
Valja, ipak, biti na oprezu: ko se nije sretao sa šabačkim čivijašima, mogao bi ih skupo platiti. Doduše, ne toliko skupo kao izvesni knez za kojim su dotični podigli prašinu. O tome i danas svedoče priče o tome kako se Šabac kadgod nazivao Čivijaška republika.
Kako bi starije generacije objasnile, „čivija“ beše turska reč za klin. Svoj republički alijas grad, pak, duguje šaljivoj epizodi iz davnijih vremena.
Naime, u posetu budućoj republici tada je došao i jedan knez. Pre nego što će sesti u fijaker i napustiti varoš, neki obesni Šapčanin doseti se da mu iz točka iščupa čiviju. Tako je i knez neslavno propao u prašinu, dok su Šapčani otad „zaradili“ nadimak čivijaši.
Tako je ostalo sve do danas, a uz nadimak je sačuvana i tradicija satire i humora. Iako više nema ni čupanja čivija, ostala je Čivijada: manifestacija koja tradicionalno otvara Šabački vašar.
Foto: Wikipedia / Ванилица
Ko je gradio utvrđenje kraj varoši čudesne lepote?
O gradu iza bedema tvrđave pričale su se još mnoge priče. Jedna od njih osvrnula se i na samo ime varoši – naime, dok se podizalo šabačko utvrđenje, žitelji su graditelja zvali po imenu Šaban. Dok je Šaban gradio tvrđavu, prvi put je ime grada pomenuo jedan ugarski dvorski istoričar. Po njemu, tursko poreklo reči „šabac“ vezivalo se za nešto što je „čudesne lepote“.
Osim Čivijade i Šabačkog vašara, a zatim i Šabačkog letnjeg festivala, ovaj veseli grad svakako ima još atrakcija za ponuditi. Crkva Svetog Petra i Pavla nalazi se u njegovom urbanom jezgru, a pogled na mačvansku ravnicu najlepši je sa obližnje planine Cer. U isto vreme, na burnu istoriju grada podsećaju zidine srednjevekovne tvrđave. Na 30-tak kilometara od varoši uređen je i Ašikov grob – svojevrsni pomen na stradanje jednog mladog zaljubljenog para, koga i danas posećuju namernici iz čitave zemlje.
*Naslovna fotografija: Ванилица
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
