Danas bi brak između mlade kneginje i osvajača koji je pogubio njenog oca svakako izazvao prekore javnosti i buru koja bi se završila raskidom veridbe. Ipak, bila su to vremena kada su ćerke bile moćno političko oružje i način da se bar privremeno obezbedi mir između dveju zaraćenih strana.
Ali, da li je to jedina uloga koju je igrala Olivera Lazarević? Čime je to jedna tiha devojka očarala sultana i uzdigla se na nivo najvoljenije supruge? Kako je po povratku u Srbiju imala važan uticaj na sudbinu vazalne Srbije? Kako i zašto je nestala iz srpske istorije? Ovo su samo neka od pitanja o gotovo filmskoj sudbini prve srpske sultanije.
Srpska princeza Olivera
Brak srpskog vlastelina Lazara Hrebeljanovića i njegove mudre supruge Milice bio je u mnogo čemu plodan. Zahvaljući podršci Milice, Lazar se uzdigao na nivo najuticajnijeg srpskog kneza i stao na čelo srpskih država u borbi hrišćanske Evrope protiv najezde Otomanskog carstva. Takođe, izrodili su šestoro dece, a najmlađa među njima bila je Olivera. Roditelji su joj po rođenju nadenuli gotovo proročki ime koje vodi poreklo od grčke reči za maslinu, simbol mira i nade. Tačna godina rođenja nije poznata, ali se smatra da je rođena oko 1373. godine.
Detinjstvo provodi na dvoru Hrebeljanovića u Kruševcu, gde se puno pažnje posvećivalo vaspitanju i obrazovanju dece. Zbog toga je Olivera tečno govorila grčki i latinski, izučavala je hrišćansku filozofiju i teologiju, obavezno je bilo poznavanje matematike, čitanja i pisanja, upućivana je u tajne diplomatije, kao i ponašanja na dvoru. Za razliku od nekih narednih vekova, žene su pripremane da budu podrška u vođenju doma i države, pošto su u tim burnim vremenima muške glave često mesece, godine, pa čak i decenije provodili na bojnom polju. Princeze, kneginje, kraljice, vlastelinke, bile su i zaista stub svake države.
Foto: Wikipedia Commons / Pavle Čortanović - "Car Lazar sa porodicom" (Olivera, prva s leve strane)
Zabranjena ljubav Miloša Obilića
Odrastajući pod budnim okom roditelja, Olivera je vremenom izrasla u lepu, obrazovan, odlučnu i oštroumnu devojku. Postoje naznake da je svojim izgledom i umom privukla pažnju najvećeg srpskog viteza tog vremena, Miloša Obilića. Dalje se kaže da je očarani Miloš zatražio Oliverinu ruku od njenog oca Lazara, koji prosidbu odbija uz izgovor da je kneginjica premlada.
Da li je ova crtica tačna, da li je Miloš Obilić zaista postojao, da li je pored godina prepreka bila i to što je Miloš Oblić bio Nikola Vratković, rođeni brat kneginje Milica, danas je prekriveno velom tajni i izgubljeno u hodnicima vremena, ali je ogledalo toga da je u narodnom sećanju Olivera dugo bila upamćena po svojim zaslugama i značaju.
Ipak, kakav god da bude ishod istraživanja pravog porekla Miloša Obilića, ostaje činjenica da je na bojom polju Gazimestana završen život kneza Lazara Hrebeljanovića i sultana Murata I. Iako je Murat ubijem u samom boju, Lazar je, kao predvodnik hrišćanske vojske, pogubljen posle bitke i to od ruke sultana Bajazita I.
Put u harem posut ružama i suzama
Kosovski boj ostavio je u rasulu srpsku državu. Na čelo dolazi maloletni Stefan Lazarević, ali je stvarna vlast bila u rukama kneginje Milice. Kako bi odobrovoljili Bajazita, koga je poraz na Kosovu još više razdražio, odlučeno je da se kao „zalog mira“ ponudi ruka najmlađe ćerke, a da se Stefan stavi u službu otomanskog vazala.
Dogovor je prihvaćen, a u harem je Olivera ispraćena naredne, 1390. godine. Kako je bilo Milici da predaje najmlađu ćerku u ruke ubice svog supruga, danas je teško znati. Ovaj čin izazvao je i pravi potres u narodu koji je, prema predanju, njen put od Kruševca do Jedrena posipao laticama ruže. Olivera je ove ruže zalivala svojim suzama.
Foto: Wikipedia - Sultan Bajazit I Munjeviti
Neobična ljubavna priča osvajača i haremske lepotice
Dolaskom u harem, Olivera je skupila snagu i počela da se bavim onim za šta se čitav život spremala – diplomatijom. Od drugih milosnica turskog, arapskog ili hrišćanskog porekla, izdvajala se svojim izgledom, stavom i obrazovanjem. U to vreme imala je samo sedamnaest godina, ali dovoljno energičnosti i taktičnosti da zagreje srce tridesetogodišnjeg sultana.
Iako ne postoje jasni dokazi, ljubav je verovatno bila obostrana, te se Olivera postaje Despina Hatun (Gospođa Desina), jedna od četiri zvanične supruge sultana. U narednoj deceniji njen uticaj je bio značajan, ali umeren, o čemu svedoče turski izvori koji je zovu Ćaurka ili Srpkinja devojkom, koja je iz prikrajka vodila sultana u smeru koji je želela.
Za razliku od Hurem Sulejmana Veličanstvenog, koja je danas slavljena zbog TV serija i filmova, Olivera je svoj uticaj usmeravala ne ka sticanju lične koristi i položaja, već u interesu Srbije. Kada god bi plahki i agresivni Bajazit odlučio da se obračuna sa nesalomljivim Srbima, Olivera bi zaigrala svoju diplomatsku igru i usmeravala ga na drugu stranu. Njeni saveti su mu pomagali i u vođenju države koja je vazda bila razjedena međusobnim sukobima i spletkama. Bila je zapamćena i po tome što se za vreme boravka u haremu nije odrekla svoje hiršćanske vere, što je bilo neobično jer bi joj prelazak u islam pomogao u surovom svetu turskog dvora.
Ovaj idilični brak završava se tragično posle bitke kod Angore u kojoj je Bajazit poražen i zarobljen od strane tatarskog emira Tamerlana. U bici je na turskoj strani učestvovao i Oliverin brat Stefan, kao vazal i predvodnik konjice. Impresioniran Stefanovim umećem, Tamerlan ga nije pogubio. S druge strane, Bajazit i njegov harem završavaju u Tamerlanovom ropstvu, gde 1404. sultan i umire. Obudovela, Olivera se našla na milosti i nemilosti emira, koji je, takođe, bio impresioniran njenom pojavom te je na molbu despota Stefana pušta da se vrati u Srbiju, i to bez otkupa.
Povratak u Srbiju i kasnije život
Novi dom Olivera će pronaći u Beogradu na dvoru brata Stefana. Kako sa Bajazitom nije imala dece, potpuno se povlači sa turske javne scene na kojoj je nastupila opšta borba za presto. Više se nije udavala.
Usmerava se ka bratu i Srbiji, gde diplomatsko iskustvo stečeno na otomanskom dvoru koristi kao savetodavac i pomaže despotu u vođenju države. Održava i bliske odnose sa sestrom Jelenom Balšić – Kosača. I Jelena je, kao i Olivera bila moćna i uticajan žena, koja je bila prava podrška svom prvom suprugu Đurađu II Balšiću, te drugom suprugu Sendalju Hraniću Kosaču. Olivera je veoma voljene i poštovana na Jeleninom dvoru, te poslednje decenije života provodi između Dubrovnika, Bara i Herceg Novog. Tada dobija i titulu Domina Despina, „časna gospođa od krvi Svetloga Despota i od njegovoga Dvora“.
Ipak, istorija je još jednom bila nepravedna prema Oliveri. Tačna godina njene smrti se ne zna. Postoje neke naznake da je umrla oko 1444. godine. Nije poznato ni mesto gde je sahranjena, a do danas nije otkriven nijedan trag njenog večnog počivališta u nekoj od zavetnih crkva i manastira porodice Lazarević.
Vremenom je njena uloga u srpskoj istoriji nepravedno svedena na prosti „zalog mira“ između Srpske i Turske države, iako je njen uticaj bio daleko veći i značajniji nego što možemo da pretpostavimo iz šturih udžbeničkih zapisa.
*Naslovna fotografija: Giovanni Antonio Guardi, "Scena iz harema"
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
