Smeštena u nekada prestižnom delu Subotice, nasuprot Železničke stanice, palata Ferenca Rajhla već više od veka privlači pažnju prolaznika. Zamišljena kao porodični dom porodice uglednog arhitekte, vremenom je postala sedište umetničke galerije i ušla u red spomenike kulture ovog severnobačkog grada.
Ko je bio Ferenc Rajhl
Priča o šarenoj živopisnoj palati počinje u Apatinu, gde je 1869. godine rođen Ferenc Rajhl. Životni put ga vodi u Budimpeštu, gde pohađa studije arhitekutre. Nemirni duh i znatiželja vode ga na putovanje po Evropi gde se iz prve ruke upoznaje sa svim raznovrsnostima kultura, da bi na kraju svoj novi dom našao u Subotici. Razlog za to bila je i lepa Ilona, ćerka uglednog subotičkog advokata i člana Gradske skupštine.
Ispostaviće se da je brak bio više nego uspešan. Pored dve ćerke, mladi bračni par stiče i značajno bogatstvo. Razlog za to je bila činjenica da je krajem XIX i početkom XX veka Rajhl bio jedan od najtraženijih subotičkih arhitekata. Naime, tih godina u Subotici projektuje zgrade Gradske biblioteke u duhu eklektike, te Gimnazije (danas Gimnazije “Svetozar Marković”), koja se smatra upečatljivim primerom poznog baroka. Iz ovog perioda njegovog stvaralaštva izdvajaju se i Konen vila, koju 1900. godine gradi na Paliću po narudžbini bogatog industrijalca Vilmoša Konena. U rodnom Apatinu radi na projektu gradske kuće, dok svoj trag ostavlja i u obližnjoj Bačkoj Topoli kroz izgradnju katoliče crkve.
Ipak, njegov najupečatljiviji rad biće porodična kuća, sagrađena 1904. godine, u današnjoj ulici Đure Đakovića.
Foto: Nikolina Radovanović
Porodični dom u gospodskoj ulici
O statusu koji je Rajhl imao u Subotici govori činjenica da je za izgradnju porodičnog doma izabrao jednu od najelitnijih lokacija u gradu. Njegova namera je bila da na placu izgradi dve palate, od kojih bi jedna bila porodični dom i arhitektonski atelje, a druga bi služila za iznajmljivanje. Nesputan zahtevima naručilaca, Rajhl je u izgradnju zdanja uložio baš sve – od svoje maštovitosti i graditeljskog umeća do celokupne ušteđevine.
Prvobitno je palata bila zamišljena kao objekat sa visokim prizemljem, ali je projekat odbijen kao nedovoljno reprezentativan za ovaj prestižni deo grada. Umesto toga, nastala je neobična spratna zgrada. U prizemlju se nalazio Rajhlov projektni biro i kuhinja, dok je sprat bio namenjen za porodični život. U velikoj trpezariji na spratu održavali su se i balovi, dok je za svakodnevni život porodice bilo bio predviđen muški i ženski salon, soba za pušenje i bilijar sala za zabavu i druženje, te spavaće sobe. Svaka od soba bila je bogato ukrašena gipsanim ukrasima u ba-reljefu i reljefu, drvenim živahnih ornamentima u stilu mađarske narodne kulture i vedrim bojama na zidovima.
Ipak, ono što je ostavljalo pravi osećaj luksuza i maštovitosti je fasada. Glavna fasada, okrenuta ulici, izrađena je u bogatom stilu mađarske secesije. Posebno je impozantan glavni ulaz ukrašen motivima iz Kalotasega, dela današnje Rumunije , koji je važi za izvorište mađarske narodne kulture i umetnosti. Raznobrojni, živahni ukrasi izrađeni su od prepoznatljive žolnai keramike, izrađene u čuvenoj fabrici u Pečuju. Na samom ulazu nalazi se ograda od kovanog gvožđa koja se završava kapijom čiji je centralni deo napravljen u obliku velikog srca. Pročelje palate prošarano je i brojnim mozaicima od stakla koje su izradile spretne ruke venecijanskih majstora sa ostrva Murano. Osećaj luksuza prenesen je i na dvorišnu fasadu, koja je donekle svedena, ali i pored toga predstavlja pravo remek-delo arhitekture sa prelaza vekova.
Foto: Nikolina Radovanović
Iz ruke u ruku do muzeja
Porodica Rajhl živela je u svojoj palati tek četiri godine. Iako uspešan arhitekta, Rajhl nije bio i uspešan poslovni čovek. Bankrotira 1908. godine, kada je celokupna njegova imovina zaplenjena i prodata na javnom nadmetanju. Tokom naredne četiri decenije, palata je više puta menjala vlasnike i u njenim odajama su se smenjivali ugledni industrijalci i apotekari. Posle Drugog svetskog rata, zgrada je nacionalizovana i predata na upravljanje Subotičkom muzeju. Zanimljivo je da je još početkom veka, kada je palata prvi put stavljena na doboš, subotički Senat apelovao da se ustupi za potrebe muzeja, ali je to tada odbijeno. Prva izložba je održana 1948. godine, a od 1970. godine palata je postala Galerija savremene umetnosti “Likovni susreti”.
Što se sudbine Franca Rajhla tiče, bila je podjednako burna. Posle bankrota, sa porodicom se seli u Segendin gde ostvaruje nekoliko projekata, koji nose epitet najlepših zdanja grada. Gradi još jednu porodičnu kuću, koju takođe naziva Palata Rajhl. Posle Prvog svetskog rata, seli se u Budimpeštu u kojoj živi do svoje smrti 1960. godine.
*Naslovna fotografija: Nikolina Radovanović
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
