O pesnikinji stranog imena i domaćeg prezimena gotovo da i nema pomena u ovdašnjim čitankama. Za razliku od Srbije, Austrija njene stihove peva kadgod se jednoglasno zaori tamošnja državna himna.
U svom imenu je imala plemićko von, ali poreklo joj je odavalo prepoznatljivo -ić. Dok književni svet ove godine obeležava 70-godišnjicu njenog rođenja, Paula von Preradović je široj javnosti ostala manje-više nepoznata. Možda stoga što život nije provela u zemlji porekla, a pisala je isključivo na nemačkom jeziku.
Za to vreme, Austrija joj se odužila još pre dve i po decenije. 1996. godine, na kovertama su se lepile poštanske markice sa njenim likom i stihovima koje Austrijanci i danas svečano pevaju.
Izbeglištvo i plemićka titula: ko su bili preci srpske Austrijanke?
Zauzevši centralnu Evropu i Balkan, u Austrijskoj monarhiji živeli su ljudi najrazličitijih sudbina i porekla. Tu je u Beču rođena i Paula fon Preradović. Poput većine Austrijanaca, koreni su joj pretežno bili slovenski. Paulin deda Petar bio je general austrijske vojske i slavni hrvatski pesnik, a na hrvatski je prevodio češku, francusku, italijansku, poljsku i rusku poeziju romantičara.
Tako se multikulturalnost zadržala i u genima njegove unuke. Paula je rođena 1887. godine, a veći deo mladosti je provela u Puli koja je tada pripadala Austrougarskoj. Otac Dušan je ovde služio kao pomorski oficir, a kako se iz sačuvanih podataka saznaje, poreklom je bio od Preradovića, pravoslavnih Srba koji su se doselili u Bačku još pre Velike seobe u 17. veku.
Preradovići su u to vreme živeli u jednom selu nadomak Sombora. Deo porodice je dobio titulu ugarskog plemstva, tako da je Paulin otac iza imena dodao predikat von. O poreklu porodice svedoči i porodični grb, na kome grifon, mitska ptica, zamahuje sabljom i drži glavu obezglavljenog Turčina.
Poezija protkana idiličnim pejzažima
Iako su je koreni vezivali za Staru Srbiju, Paula je od rane mladosti upijala raznolike uticaje. Najdraži su joj bili austrijski krajolici: od seoskih šumaraka i brdašca, do pitoresknih jezera među planinama i ravnicama. U Beč se vratila kada je upisala građansko-katoličku školu, ali veza između slovenskog porekla i stasavanja u Austriji preplitala se tokom celog njenog života.
Paula je za ono vreme bila veoma obrazovana devojka. Pokazivala je izuzetan talenat za pisanje, a spisatelja je bilo i u njenom krugu prijatelja. Imala je, kako su smatrali, natprosečan dar, te je i sama sanjala o karijeri spisateljce. Prethodno je završila kurs za medicinsku sestru i sa porodicom se u međuvremenu vratila iz Pule u Beč.
Kako je iste godine buknuo i Veliki rat, Paulina znanja su se pokazala više nego potrebnim. Radeći u hitnom odeljenju vojne bolnice, upoznala je i zavolela mladog istoričara Ernsta Moldena. Za njega se udala 1916. godine i pošla put Danske i Holandije.
Zahvaljujući suprugovim diplomatskim misijama, Paula je bila pošteđena najvećih strahota poslednjih ratnih godina. Kada se 1920. godine vratila u Beč, od ponosne kraljevske prestonice ostao je razrušen grad, sa narodom lišenim nade u budućnost.
Povratak u zemlju predaka
U ratom devastiranom Beču, Paulin suprug morao je tražiti novo zaposlenje. Porodica je već bila bogatija za dva člana, sinove Ota i Frica. Dok je Paula svoje vreme posvetila pisanju i brizi o dečacima, Ernst je dospeo do uredništva jednog liberalnog glasila srednje klase.
I Ernst i Paula su bili poznati kao ugledni građani Beča. U njihovom domu okupljala se intelektualna elita, a poziv za salonska druženja rado su prihvatali i umetnici. Među njima se diskutovalo o najnovijim knjigama, muzici, filmovima i umetničkim delima. Uz pretresanje tema vezane za kulturne i umetničke trendove u Evropi, dvoje supružnika je našlo vremena i za česta putešestvija. Od svih evropskih destinacija, najradije su posećivali nekadašnje oblasti Austrougarskog carstva, sada udružene pod kapom Kraljevine Jugoslavije.
I ovde su uživali u društvu cenjenih intelektualaca – između ostalih i slavnog vajara Ivana Meštrovića. U tadašnjoj Jugoslaviji živeo je i Paulin brat Petar, a njen boravak u zemlji predaka preplitao se i sa Paulinim književnim radom.
Stihovi koji su premostili granice i kulture
Svoja sećanja na detinjstvo, raštrkana od Austrije do Jadranske obale, Paula je revnosno dočaravala stihovima. Tako su od 1929. do 1936. godine nastale tri knjige poezije, sa njenim sećanjima na Dubrovnik, Pulu i Trst. Do kasnih ’30-tih godina, srpska Austrijanka je stekla visoku reputaciju u austrijskim književnim krugovima.
Još jedno Paulino delo pričalo je interesantnu priču o njenom poreklu: jedini roman „Pave i Pero“ objavljen je 1940. godine, a Paula je inspiraciju pronašla u porodičnoj tragediji predaka. Istinitu priču koja ju je dugo fascinirala pretočila je u jedno od svojih najpoznatijih dela.
Roman „Pave i Pero“ dobio je najpozitivnije kritike. Paula je sada i zvanično za sobom imala književni bestseler, koji je ubrzo, na njeno zadovoljstvo, izdat i na hrvatskom jeziku. Ipak, uz nove preokrete u Evropi i u svetu, na Paulin opus se obrušila i ozbiljna cenzura.
Sve glasniji pobornici nacističke ideologije nisu pozdravljali aluzije na multikulturalnost u njenim delima. To se posebno odnosilo na slovensko nasleđe koga se Paula najviše i doticala. O Slovenima se, poput Jevreja, širila propaganda kao o „nižoj rasi“, a život Pauline porodice se menja otkako je 1938. godine Austrija pripojena Nemačkoj.
U raljama zloglasnog Gestapoa
Kako nisu krili protivljenje ideologiji fašizma, Paula i njen suprug su se suočavali sa direktnim progonima. Ernst Molden više nije imao zaposlenje, a mlađi sin Fric je nekoliko puta završavao iza rešetaka.
Sličnu sudbinu su delili i Paulina braća i sestre. Zatvarani su zbog pristupanja pokretu otpora, koji je 1944. godine skovao zaveru da izvrši atentat na Adolfa Hitlera. Nakon neuspelog pokušaja, veliki broj antifašista je skončao u zloglasnom „Metropolu“, sedištu Gestapoa u Beču.
Među njima su bili i Paula i Ernst. Na sreću, oboje su preživeli mučno iskustvo torture tokom saslušavanja. Nakon završetka rata i oslobođenja austrijske prestonice, porodica je napokon ponovo bila na okupu.
Ipak, Pauli je tokom zarobljeništva trajno stradalo zdravlje. Nakon što je aprila 1945. godine Austrija povratila suverenitet, nastavila je da piše i objavljuje svoja dela.
Austrijska himna iz pera Srpkinje
U međuvremenu, Austija je bila na putu da ustanovi novu državnu himnu. To beše deo kantate koju je neposredno pred smrt komponovao Volfgang Amadeus Mocart, s tim da nova himna u tom trenutku još nije imala prikladan tekst. Kada je Austrija tim povodom raspisala konkurs, pristiglo je gotovo 1.800 radova. Među njima su bili i stihovi Paule fon Preradović, „Land der Berge, Land am Strome“ (Zemlja planina, zemlja reka).
Februara 1947. godine, Paulin rad je i zvanično potvrđen kao tekst nove himne. Ipak, slavna spisateljica nije doživela mnogo njenih izvođenja.
Paulino zdravlje je nakon rata nastavilo da se pogoršava. Nakon njene smrti u maju 1951. godine, Austrija ju je ispratila kako i dolikuje: sahranjena je na centralnom groblju u Beču, na počasnom mestu predviđenom isključivo za kulturnu i politički elitu.
Kao spisateljica natprosečnog talenta, Paula je ostala upamćena i po dubokom poštovanju prema precima poreklom iz Stare Srbije. Uprkos tome, njeno ime se u ovdašnjoj javnosti retko pominje. U međuvremenu, Austrijanci već preko 7 decenija intoniraju himnu iz njenog pera napisanu, čime se Paula našla među malim brojem žena čije stihove jednoglasno peva čitava jedna nacija.
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
