Kada se 2006. godine na aukciji firme „Gorni i Moš“ pojavio neveliki zlatni predmet kupastog oblika, malo ko je mogao da pretpostavi da pred sobom ima nacionalno blago neprocenjive vrednosti. Ispostaviće se da je u pitanju pečat kneza Stojimira, sina kneza Vlastimira, prvog srpskog vladara koji se podrobnije spominje u srednjovekovnim spisima.
Pored toga, pečat je i najstariji materijalni dokaz postojanja srpske države na Balkanu u IX veku.
Grafika: Wikimedia Commons / Istorijski muzej Srbije
Vlastimirovići – prva srpska vladarska loza
Istorija kaže da je masovnije doseljavanje srpskih plemena na Balkan započeto u prvoj polovini VII veka. U narednih stotinak godina, slovenska plemena preplavila su poluostrvo, ali su i dalje bila na nivou plemenske zajednice bez jasnog vođe i nacionalne homogenosti. Prvi srpski vladar koji se spominje u vizantijskim spisima bio je knez Višeslav, koji je vladao u zadnjim decenijama VIII i prvim XIX veka. Posle njega će vladati Radoslav i Prosigoj, verovatno njegovi sin i unuk. Tek je knez Vlastimir (vladao od 836-851. godine) prvi srpski vladar o kome Vizantinci više piše. Povod za ovo je bio višestruk, o čemu beleži Konstantin VII Porfirogenit, vizantijski car i istoričar, u svom delu „O upravljanju carstvom“ skoro pola veka posle Vlastimirove smrti.
Naime, za vreme vladavine arhonta Vlastimira došlo je do trogodišnjeg rata sa Bugarima, predvođenih Presijanom, u kojoj su srpske snage izvojevale pobedu i sačuvale samostalnost. Još veći značaj kneza ogledao se u tome što je bio direktni naslednik srpskog vladara koji je u doba cara Iraklija doveo Srbe na Balkansko polustrvo. Nažalost, ime ovog vladara nije poznato, ali se spominju Vlastimirovi neposredni preci – Višeslav, Radoslav i Prosigoj.
I tu dolazimo do junaka naše priče, Stojimira. Naime, Konstantin Porfirogenit, u istom delu „O upravljanju carstvom“, navodi da se presto nasleđivao sa oca na najstarijeg sina, što je posle Vlastimirove smrti dovelo do problema, jer su sva trojica sinova Mutimir, Stojimir i Gojnik smatrali da zaslužuju presto ili bar deo države, koja se u tom trenutku protezala od reke Une do doline Timoka. Umesto cepanja države na tri dela, u prvim godinama vrhovnu vlast vršio je Mutimir, dok su Stojimir i Gojnik dobili pokrajine na upravljanje.
Knez Mutimir je za sebe uzeo centralni deo države, Gojniku je pripao zapadni, dok je Stojimir dobio istočni deo Srbije (Moraviju i Rašku) koji se graničio sa Vizantijom i vrlo ratobornom Bugarskom. Razlog za ovaj neprijateljski odnos ležao je u činjenici da je u isto vreme kada i u Srbiji došlo do smene vlasti i na bugarskom prestolu. Borbeni bugarski vladar Mihailo Boris, na sve načine pokušavao je da osveti poraz oca Presijana, i da jednom za svagda pokori Srbiju.
Između unutrašnjih sukoba i spoljnog neprijatelja
Oslanjajući se na nezadovoljstvo mlađe braće Vlastimirovića i borbu za presto koja je usledila, sredinom IX veka, Boris kreće na Srbiju. Ipak, ono na šta nije računao bila je činjenica da će se braća i ovaj put ujediniti i pružiti žestok otpor. Po drugi put, Bugarska je bila potučena do kolena. I ne samo to, prilikom borbi srpske snage su zarobile Borisovog sina Vladimira i dvanaest najvećih boljara.
Nekoliko godina izgledalo je da su odnosi među braćom rešeni, ali to je bio samo privid. Uslediće još jedna runda borbe za vlast, iz koje kao pobednik izlazi Mutimir. U znak osvete, Mutimir mlađu braću sa porodicama proteruje u Bugarsku, gde borave na dvoru cara Borisa.
Ispostaviće se da će Sudbina još jednom zaplesati svoj ludi ples, a ovaj put će njene marionete biti Stojimirovi naslednici. Naime, tokom boravka u Bugarskoj, Stojimirov sin Klonimir oženjen je bugarskom princezom. Iz ovog političkog braka čiji je cilj bio ojačavanje bugarske struje i odvajanje Srbije od Vizantije, biće rođen knez Časlav, vladar koji je podigao na noge srpsku državu razorenu i opustošenu posle dugogodišnjih sukoba posle Mutimirove smrti.
Srpska istorija u 15 grama zlata
Vekovi su prolazili, a Stojimir i Vlastimirovići su polako padali u senku novijih i bolje poznatih vladarskih porodica. Na istorijsku scenu stupa po drugi put jula 2006. godine kada se pod rednim brojem 281 na aukciji nemačke aukcijske kuće „Gorni i Moš“ našao mali antički predmet iz privatne kolekcije. Zahvaljujući obaveštenju ruskih kolega da se na aukciji nalazi potencijalno važan istorijski artefakt, arheolog dr Đorđe Janković stupa u kontakt sa najvišim državnim organima koji daju odobrenje da se pokrene ubrzani postupak akvizicije pečata.
Ispostaviće se da je pečat privukao pažnju i bugarskih kolekcionara koji su već izneli primamljivu ponudu. Posle nadmetanja, pečat je ipak otkupljen od strane srpskog vicekonzula za 20.000e, koliko je iznosila konačna cena sa agencijskom provizijom.
Tajna porekla pečata
Iako je malih dimenzija, i naoko neugledan, ovaj kupasti pečat visok samo 1,9cm i prečnika 1,35cm, otvara čitavo novo poglavlje srpske istorije.
Prema mišljenju stručnjaka, samo postojanje pečata ukazuje da je u to vreme u Srbiji postojala administracija, što je jedna od karakteristika države. Nadalje, krst koji se nalazi na pečatu i koji je ukrašen natpisom „Bože pomozi Stojimiru“ (ispisano grčkim pismom), ukazuje na to da je naručilac pečata bio hrišćanin. Ovo dalje, prema teoriji arheologa dr Đorđa Jankovića, ukazuje na to da je već sredinom IX veka hrišćanstvo bilo dosta rasprostranjeno među vladajućom klasom, odnosno da su i Stojimirovi preci bili hrišćani, što je u suprotnosti sa dosadašnjim mišljenjem da je hrišćanstvo prihvaćeno tek krajem IX veka.
Tačno mesto izrade pečata nije zabeleženo, ali se smatra da je izrađen u nekoj od carskih juvelirnica u Carigradu, Atini ili Solunu.
Ovde se ne završavaju zanimljivosti vezane za pečat. Postoji i hipoteza dr Radmila Petrovića koji navodi da je pečat, u stvari, nastao po nalogu kneza Časlava kako bi dao legitimnost svom pohodu na presto. Petrović polazi od pretpostavke da je ime Stoimir, zapravo, ispisano ćirilicom, koja je u to vreme već bila prihvaćena u Bugarskoj u kojoj je Časlav odrastao i živeo pre dolaska na vlast u Srbiji.
Sve ove nedoumice, kao i pitanje kako je prečat stigao od srednjovekovne Srbije do privatne kolekcije u Nemačkoj, još uvek čekaju razrešenje.
*Naslovna slika: "Ilustrovana istorija srpskog naroda", Kosta Mandrović
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
