Možda su do sada izbledele, ali čuvene plave tetovaže od tri slova – JNA – i dalje se katkad naziru na podlakticama njihovih vlasnika. Tako je i sa sećanjima na služenje vojnog roka, u kome akronim JNA već odavno ne postoji.
Zadržalo se koliko vremešnih anegdota, poneki prijatelj sa kojim se delila uniforma i miris delikatesa iz vojničke kuhinje: na prvom mestu, pasulja, a onda krompiruše i legendarnih Trumanovih jaja.
Krompiruša i pasulj su bili iz domaće kuhinje, ali Trumanova jaja su krštena po posleratnom američkom predsedniku koji je tadašnju JNA pomagao, između ostalog, i paketima hrane. Jaja su stizala kao deo humanitarne pomoći saveznika u Drugom svetskom ratu, a bila je zapravo reč o jajima u prahu. Legenda kaže da, kada bi se prah razmutio u vodi, instant jelo je imalo ukus pravih jaja – iako su postojale pretpostavke da je posredi bila „neidentifikovana“ praškasta smesa.
Sve u svemu, saveznici su ove pakete dostavljali tako što su ih bacali iz aviona. Te 1951., kada je Jugoslavijom harala nezapamćena suša, pomoć je bila dobrodošla upravo zbog pretnji od propalih useva. No, jaja u prahu za koje se nije znalo da (li) su jaja, nisu među vojnicima bila jedina misteriozna supstanca.
Teorije zavere i mnogo plavih tetovaža
Od nekolicine legendi zaostalih iz davnijih godina, postoji i ona vezana za supstancu koja je vojnicima, tobože, servirana u hrani i čaju. Reč je, zapravo, o bromu, koji je trebalo da posluži kao neka vrsta antivijagre, odnosno da vojnicima „uspava“ seksualnu želju.
Ipak, korišćenje broma u vojne svrhe nikada nije dokazano, te je od njega ostala samo teorija zavere. Od rituala koji su vojnicima, pak, bili ..mnogo bliži?, pamte se i nezaobilazne tetovaže bojom iz hemijske olovke.
Ta boja je bila prikladna zamena za prave tattoo-boje. Otuda su vojničke tetovaže mahom bile plave i sadržavale motive poput topova, pušaka i sidra, imena voljenih devojaka, te brojke iza istetoviranog JNA koja je otkrivala godinu služenja vojnog roka.
Pitomci su se snalazili i glede alata, pa su koristili šivaću iglu iz vojničkog kompleta. Bila je to posebna tehnika tetoviranja sa iglom koja se omotavala koncem ne bi li ušla pod kožu. Tetoviranje je u nekom trenutku (a najviše tokom ’60-ih i ’70-ih godina prošlog veka) među mladima postalo vrlo popularno, a svaka klasa je imala po jednog samozvanog tattoo majstora.
I dok su tetovaže mahom izbledele, pojedine komande su ostajale urezane godinama nakon tih 12 meseci u klasi. I ne samo komande, već i specifični izrazi svojstveni vojničkoj svakodnevici.
Kada gušteri polete
Začuje li se u stroju domunđavanje, ili ako vojniku, nedajbože, promakne blatnjava fleka na čizmi, dovoljno je da se pred strojem začuje jedno glasno „Ostav!“. Vojnicima ova komanda baš i nije bila draga, ali zato jeste desetarima – jer, to je značilo da vojnku sleduje kazna zbog nediscipline.
A da bi „zaslužio“ ostav, vojnik je morao imati prekršaj poput neodgovarajućeg pozdrava oficiru, loše očišćene puške, pričanja u stroju ili neobrijane brade. Jer, vojnici su imali raditi sve po „Pe-eS-u“ – iliti, po „Pravilu službe“ – po kom je nastala i ova skraćenica iz svakodnevnog govora.
Rečju, „Pravilo službe“ (PS) bila je knjiga u kojoj su potanko utvrđene vojničke dužnosti i prava – od javljanja starešini i svakodnevnih obaveza, do svojevrsnih načela kako je svaki vojnik morao izgledati. Ako je taj vojnik tek pridošao u klasu, vrlo brzo se upoznao i sa takozvanim „gušterovim letom“.
A gušteri su „leteli“ svakog jutra, kada im je sledovao red trčanja i red vežbi za jačanje mišića u nogama.
Zapravo, ovo je, osim vežbe, bila česta kaznena mera za neposlušne pitomce. Vojnik je imao čučnuti i raširiti noge prema napred i nazad, a zatim iz tog položaja skakati u vis. Pritom je menjao noge i mlatarao rukama oponašajući pticu u letu.
Taj „let“ je neobičan pridev dugovao mlađim regrutima i novajlijama, koje su stariji vojnici nazivali gušterima. Mlataranje rukama i nogama inače nije bila jedina vežba „bacakanja“ – slično se prevodila i komanda, „Atomski zdesna!“.
Ovo je, dakako, bila još jedna od komandi po kazni, bar sudeći po tome što je i ona desetarima bila „draga“. U svom izvornom značenju, „Atomski zdesna!“ je bio znak vojnicima da se istog trena bace na zemlju, ali na suprotnu, levu stranu.
Tako se imalo vladati ako bi atomska bomba vojniku eksplodirala s njegove desne strane. Ako bi se bacio na istu stranu, mogao je samo da nastrada. Ipak, desetarima koji su vodili obuke, „Atomski zdesna“ je poslužilo kako bi napakostili regrutima, komandujući im da se „pobacaju“ u blato ili baru.
Od pakosnih komandi do dajca i lambade
Kao što su tetovaže nadživele vojni rok, isti slučaj je bio sa komandama i inim vojničkim izrazima. Na primer, „Atomski zdesna“ su mladići prisvojili kao žargonsku „komandu“ ako bi spazili zgodnu curu – čisto da ostataku društva priopće na koju stranu da okrenu glave.
Poneke uzrečice su otkrivale i dužinu vojnikovog „staža“. Onaj ko bi prošao pored nekog novajlije, te mu na uvo dreknuo „sitnooo!“ – bio je to je po pravilu stariji vojnik koji je odbrojavao sitno do završetka vojnog roka.
Inače, ti stariji vojnici su imali i nadimak „džomba“, dok su svi bez izuzetka pamtili kako su po hodnicima plesali „lambadu“.
Tako se nazivala tehnika glancanja podova, kada bi dva vojnika – mahom još uvek nova – stala na staru ćebad i zavrtela kukovima kao da igraju lambadu. Komplikovaniji je bio postupak kada je trebalo pomerati vojničke ormariće, a taj se postupak nazivao „dajc“.
„Dajcovanje“ su vojnici poredili sa vožnjom kamiona: na ćebad bi natovarili vojničke ormariće, pa bi zatim „vozali“ ćebe dok ne uglancaju hodnik. No, bilo je radnji prilično opasnijih od „lambade“ i „dajca“, što je bio slučaj takozvanom „biciklicom“.
Naime, nisu ni regruti bili imuni na zbijanje šala. Tako bi, dok njihovi drugovi spavaju snom pravednika, stavljali između njihovih nožnih prstiju komadiće papira – i potom ih palili šibicom. Oseti li usnuli vojnik da mu (doslovno) gori pod nogama, počeo bi da mlatara kao da vozi bicikl. Ova se „vežba“ zvala „biciklica“, a izraz se, poput ostalih iz doba služenja roka u JNA, preselio u svakodnevni govor.
A da li će tako nešto ponovo zaživeti, makar u modernijoj formi, pitanje je koje ostaje aktuelno iz godine u godinu. Počev od 2011. godine, Srbija je dobila profesionalnu vojsku, što je služenje vojnog roka svrstalo pod „može, a i ne mora“. Ako je verovati ispitivanjima javnog mnjenja, velika većina (oko 70% građana) aminovala bi uvođenje obaveznog vojnog roka – ne bi li se današnji mladi, kao nekada, naučili disciplini i bar na nekoliko meseci osetili kako izgleda prava „životna škola“.
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
