Malo je verovatno da postoji neko ko nije čuo pesmu „Dimitrijo sine Mitre“, ali koliko ljudi zapravo zna kako je pesma nastala. Mnogi misle da je pesma narodna izvorna, a autor pesme je Stana Avramović Karaminga, poznata vranjska umetnica. Pesma koja je obeležila njenu karijeru zapravo krije vrlo tužnu porodičnu priču.
Napoznatija vranjanska stihopojka
Rodom iz sela Kupinice pored Vranja, Stana je 1897. godine kao najmlađa ćerka Tome i Magde. Detinjstvo i mladost provela je u naselju, gde je živela sa brojnom porodicom. Kao devojčurak zagledala se u vozača Voju Avramovića, koji joj je uskoro postao u suprug. Iz ovog braka stasaće dve ćerke i sin.
Dok se Stana Karaminga bavila odgajanjem dece, Voja je dane provodio u svojoj mehaničarskoj radnji u Beogradskoj ulici, gde su i savili svoj porodični dom. Dok je Voja bio poznat po spretnim rukama, Stana je bila poznata po divnom i izražajnom pevanju. Decenijama je skupljala, čuvala, negovala i prenosila mlađim generacijama izvorne vranjanske pesme, a neke koje se danas smatraju delom narodnog melosa i sama je ispevala. Zbog svoje skromnosti i činjenice da je često stvarne ljude i događaje koristila kao inspiraciju za svoje stihove, gotovo uvek je insistirala na anonimnosti.
Ipak, jedna pesma ju je proslavila i zapisala njeno ime u knjigu muzičke kulture ovog područja.
Vranjanska tragedija u tri čina
Jedna od najtužnijih vranjanskih pesama, nastala je pre više od sto godina. Tek 1919. godine, Stana je skupila svoje suze u pero i zapisala čuvene stihove.
Naime, njena tuga bila je stvarna, kao i događaji i ljudi koji je opisivala. Glavnu ulogu igrali su Dimitrije, njen brat od tetke i lepotica Stana. Brak sklopljen iz ljubavi, već na samom početku nailazio je na probleme, najviše u vidu dobacivanja i opaski Dimitrijeve majke koje je mladence stalno zapitkivala gde je potomstvo. Godine su prolazile, ali je kolevka ostajala prazna, sobe nisu odzvanjale dečijim smehom. Malo po malo, pod pritiskom okoline i majke, i sam Dimitrije svako malo počeo je da prebacuje Stani što nema deteta. Bila su to takva vremena u kojima je pitanje neplodnosti, ili kako je narod okrutno govorio, jalovosti, bilo isključivo ženska stvar.
Skrhana pritiskom i bolom zbog nemogućnosti da zanese, lepa Stana pomišljala je i da skrati svoje životne muke. Saznavši to, Toma Karaminga, otac one druge Stane, narodne pesnikinje, posavetovao je snaju da pokuša da zanese sa drugim čovekom.
I zaista tako i bi. Iako se vranjanskim sokacima ćućorilo o neverovatnoj trudnoći lepe Stane, koja je već imala preko četrdeset godina, porodica je bila srećna. Dugogodišnji san bio je pred ostvarenjem. Sudbina je, pak imala druge planove. Porođaj je bio izuzetno težak, a u ta vremena kada je medicina bila samo strana reč, nije bilo spasa za majku. Uz svoj poslednji dah, Stana je napokon donela na svet naslednika.
Nedelju dana kasnije, na sedmodnevnom pomenu, Toma više nije mogao da taji istinu, te je ispriča sestriću. Dimitrije, skrhan bolom zbog gubitka voljene supruge, ponavljao je samo da nije važno čije je dete, važno je samo da ga je njegova Stana rodila. Ono što okupljeni nisu znali, jeste da je u sebi tajio zlokobnu zamisao. Kada su ožalošćeni stigli do groba na pomen, prozborio je kratko: Ovde, pored moje Stane, da me kopate…“, izvukao pištolj i presudio sebi.
Sreća se brzo pretvarala u nezapamćenu tragediju. Ubrzo po smrti Stane i Dimitrija, poboljeva i umire i Dimitrijeva majka, a zatim i Toma. Jedan za drugim odlazili su tiho svi vinovnici tragedije, a poslednji među njima Magda, majka pesnikinje Stane.
U noći majčine smrti, Stana je uzela olovku i zapisala stihove inpirisane tragedijom. Dugo ju je čuvala za sebe, skrivala kao najintimniju tajnu i do svoje smrti 1969. dopisivala i ulepšavala stihove.
Suze i aplauzi na sceni
Pesma je veliku popularnost doživela šezdesetih godina, kada je vranjanska muzika zasijala na novim medijima radiju i televiziji. Pevali su je svi poznati pevači izvorne narodne muzike, neki čak toliko izražajno da bi im usred pesme glas zadrhtao, a suze se skotrljale niz lice.
I sama Stana, mada već u poznim godinama i drhtavog glasa, često je izvodila ovu pesmu. Zabeleženo je da je jednom prilikom nastupala sa vranjanskim KUD-ovima na Tašmajdanu. Kada je završila poslenje reči, čitav stadionom zavladao je tajac. Stana, mada iskusna pevačica, uplašila se da možda nije dobro otpevala. A zatim se beogradskim nebom prvo skromno, a zatim sve jače razlegao aplauz i ovacije. Na zahtev publike vraćala se još tri puta da otpeva „Dimitriju“.
Koliko je ova pesma bila duboko uvezana sa njenim bićem i stvaralaštvom, govori i činjenica da joj je na poslednja želja bila da se umesto posmrtnog marša na njenoj sahrani izvodi baš ova kompozicija. Tako je i bilo te 1969. godine kada je uz zvuke narodnog orkestra koji je predvodio klarinetista Kurta Ajredinovića, ispraćena na večni počinak.
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
