Da nije bilo ljubavi kneza Miloša prema blagotvornoj mineralnoj vodi, Srbija bi banje dobila verovatno tek krajem XIX veka. A da nije bilo banja, varošice možda još dugo ne bi dobile svoje neobične arhitektonske ukrase.
Jer, kao što se Banja Koviljača diči zdanjem Kur-salona, tako i Bukovička banja usred Aranđelovca krije pravo remek-delo romantičarske arhiteture – Staro zdanje.
Remek-delo Koste Šreplovića
Knez Miloš bio je istovremeno i preki tradicionalista i čovek daleko ispred svog vremena. Pored vlasti i moći, voleo je lagodan život i uživao je u svakom njegovom trenutku. Posebna pasija bili su mu amani i banje sa toplom vodom, te je zahvaljujući njemu širom Srbije zaživeo banjski turizam. Ostalo je zabeleženo da je lekovita voda i izvora podno Bukulje u buradima dopremana u knežev dvora kako bi se njome lečio stomačne boljke izazvane raznim đakonijama.
Ipak, biće potrebno jedno progonstvo i dve smene vlasti da Bukovička banja i Aranđelovac, tada još znan kao Vrbica, dospeju u žižu javnosti.
Naime, desilo se to 1859. kada je već ostareli knez odlučio da u ovoj varošici izgradi Zdanje narodne skupštine. Za projekat je bio zadužen Kosta Šreplović, možda najuticajniji srpski arhitekta tog doba. Posle školovanja u Minhenu, zanat je učio prvo u Budimpešti, a potom i u Beogradu gde je pri ministarstvu građevine. Pre zdanja u Aranđelovcu njegovi najvažniji projekti bili su dvor za prestolonaslednika Mihaila u Beogradu i Sresko načelstvo u Gornjem Milanovcu, koje danas nije sačuvano. Najveća preporuka, pak, bilo je njegovo mesto asistenta čuvenom češkom arhitekti Janu Nevoli, koji mu je i poverio završetak radova na velepnom Kapetan Mišinom zdanju u Beogradu. Uticaj Jana Nevole primetan je i u arhitekturi aranđelovačke zgrade koja je građena u čisto romantičarskom stilu.
Posle smrti kneza Miloša 1860. godine, zadatak izdanja prelazi na kneza Mihaila, koji se istog posla prihvata 1867. godine. Nažalost, završeno izdanje ni ovaj Obrenović neće videti. Ubijen je u atentatu u Košutnjaku 10. Juna 1868. godine.
Ipak, radovi su nastavljeni, ali dodatno izmenjeni zbog toga što je u nedostatku kneževe finansijske potpore nije bilo moguće izvesti prvobitni projekat.
Zanimljivo je i to da pored dvojice kneževa, ni arhitekta Šreplović nije doživeo da vidi završeno svoje remek-delo. Naime, samo par nedelja pre završetka gradnje, popeo se na skelu kako bi proverio kvalitet završnih radova i nesrećnim slučajemo pao. Sahranjen je na obližnjem groblju u krugu Bukovičke banje. Bilo je to 1872. godine.
Ljubav na plesnom podijumu
Kako je u to vreme Beograd već uveliko bio prestonica Srbije, nije postojala potreba da se u Aranđelovcu nalazi zdanje Narodne skupštine, te dvor postaje letnja rezidencija Obrenovića. Dolazak mlade i lepe Natalije Obrenović označiće i početak najsjajnijeg perioda ovog zdanja.
Lepuškasta, koketna, vesela (bar u tim prvim godinama braka), obožavala je zabave i balove, te nije propuštala priliku da i u Aranđelovcu priređuje nadaleko čuvene balove. Pod kristalnim luserima koji su nekada krasili Salu kneževa, svečanu salu ovog zdanja, vrele su se parovi uz taktove bečkih valcera, dok se kroz vitraže postavljene na prozorima prelamala mesečina. Legenda kaže da je na jednom od tih balova, tada još mladi oficir Živojin Mišić upoznao svoju suprugu Lujzu, ćerku majstora koji je radio na izgradnji zdanja.
Godine su prolazile, brak Milana i Natalije Obrenović bio je sve zategnutiji, a vladavina njihovog naslednika Aleksandra više ispunjena političkim spletkama nego zvucima muzike.
Sumrak zdanja počinje sa gašenjem dinastije Obrenović u Majskom prevratu 1903. godine, ali novi život započinje tri godine kasnije kada je izgrađena pruga između Beograda i Aranđelovca i kada nekadašnja kneževska rezidencija postaje hotel.
Čekajući bolje dane
Hotel “Staro zdanje” imao je svoje bolje i lošije dane. Između dva svetska rata bio je jedan od dva stalno otvorena hotela. Drugi je, simoblično, nosio ime “Novo zdanje”. Bio je poznat po luksuzu, čuvenim kulinarskim specijalitetima i dobroj muzici. Tu su priređivanje i prve kinematografske predstave u Aranđelovcu i okolini, a sa terase se pružao umirujući pogled na velelpni banjski park, koji je kao i sama zgrada bio delo arhitekte Šreplovića.
Izgradnjom puta Beograd-Mladenovac, Bukovička banja postala je jedno od omiljenih izletišta Beograđana koji su uživali u toploj kiseloj vodi i neometanom miru banjskog lečilišta.
Posle Drugog svetskog rata, hotel je prešao u državno vlasništvo, ali je i u narednim decenijama zadržao prestižan nivo. Tek sa teškim godinama koje su nastupile u poslednjim decenijama prošlog veka, i Zdanje polako gubi svoj sjaj. Prepušten sam sebi, postao je dom za golubove čiji je lepet krila kroz puste hodnike zamenio šuštanje balskih toaleta. Deo nameštaja i umetnina sačuvan je u obližnjem gradskom muzeju, dok je većina slika od neprocenjive verednosti završila u privatnim kolekcijama posle jedne od licitacija.
Priču se, ipak, ovde ne završava. Posle neuspešne privatizacije, Staro zdanje je još jednom vraćeno pod državnu upravu. Postoje planovi da mu se ponovo vrati stari sjaj i iskoristi ovaj zaista neiskorišćeni kulturni i turistički potencijal.
A kada će to biti… ostaje nam da vidimo.
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
