Tek što je 1737. godine od Turaka osvojeno jedno od najvažnijih vojnih uporišta, Užički grad se ponovo našao na udaru neprijateljskih topova. Do te prve polovine 18. veka, prema zapisima iz dostupnih izvora, to beše treće razaranje utvrđenja na steni kraj reke Đetinje.
Spram toga, malo se znalo o događajima koji su se do tada na ovom mestu zbili. O nastanku grada saznalo se tek iz svedočenja jednog Dubrovčanina, jednog starijeg dubrovačkog spisa i novčića iz vremena župana Nikole Altomanovića. Nekoliko vekova kasnije, obnavljali su ga najpre Turci, a zatim Nemci i Srbi.
Sada kad je ponovo bio u rukama Osmanlija, uz utvrđenje opasano bedemima razvijala se i varoš. Sredinom 18. veka to beše veliki muslimanski grad, sa 21 mahalom i, kako se pretpostavlja, 14 džamija. Uz to je ponovo ojačana i odbrana Užičkog grada, sve dok ga kasniji sukobi nisu ponovo stavili na test.
Srećom, austro-turski rat između 1788. i 1791. godine mimoišao je užičku varoš. Već s početka 19. veka, međutim, u Srbiji je planuo Prvi srpski ustanak. Leta 1805. godine, na Užice su udarili ustanici. Nikoga nisu štedeli – cela varoš je zapaljena, a svedočilo se i o tome da nijedna kuća nije ostala cela. Oni koji su stigli da pobegnu, sklonili su se iza zidina kamenog utvrđenja.
Srednjevekovni grad u rukama srpskih ustanika
Kad su se ponovo u znak predaje zabelele zastave sa bedema Užičkog grada, Srbi su nastavili suživot sa turskim življem. Dahije su isterane, ali Turcima starosedocima je dozvoljeno da ostanu u varoši i u utvrđenju. Čak, ovoga puta je naloženo da oni ustanicima plaćaju danak.
No, teško da je i uprkos tome moglo biti mira u užičkoj varoši – nesuglasice su umele prerasti u otvorene, oštre sukobe, u kojima je jednom prilikom ranjen i vojvoda Miloš Obrenović. Uz to je učešća u opsadi grada uzeo i vožd Karađorđe Petrović. Turci se, pak, i dalje nisu predavali, iako su na meti ustanika u opsednutoj varoši ubrzo bili prinuđeni na predaju.
Tako se do jula 1807. godine Užički grad iznova našao oslobođen. Postavši glavno vojno uporište ustanika u daljim borbama, valjalo ga je i ponovo obnoviti i zaštititi. Međutim, do tada je utvrđenje već pretrpelo nepopravljivu štetu.
Jedino što se moglo učiniti bilo je da se osmisli alternativno rešenje. Predlog je stigao od jednog ruskog inženjera – kako bi ojačali odbranu za buduće pohode, srpski ustanici vodili su se predlogom majora Vasilija Antonoviča Gramberga. Spoljno utvrđenje stoga je podignuto na susednom brdu Karaula. Zaštitivši tako i varoš i samo utvrđenje, ustanici su u grad dopremili i dodatno naoružanje.
Pritom, na mestu komandanta grada našao se vojvoda Obrenović. Odbranu mu je zbog iskazane hrabrosti poverio Karađorđe Petrović, ali je ustanak do 1813. godine završio konačnim slomom. Užički grad, kao i sva važna utvrđenja širom Srbije, ponovo su nakon toga preuzeli Turci.
Pod njihovom upravom Užice ostaje i tokom Drugog srpskog ustanka. I dalje na meti svakodnevnih sukoba, grad je ponovo morao biti obnovljen. Turci su tada ojačali bedeme i kule i, kako su kasnije proučavanja potvrdila, to beše i konačno obnavljanje varoškog utvrđenja.
Poslednje razaranje Užičkog grada
Kao da već nije bilo dovoljno to što se uvek iznova nalazio pod opsadom, Užički grad je nekoliko decenija kasnije ponovo ostao u ruševinama. Naime, s jeseni 1862. godine dogovoreno je da Osmanlije najzad napuste Užice. U grad je stigla i komisija za iseljavanje Turaka iz Srbije, međutim, isti dogovor umalo je zapečatio i sudbinu Užičkog grada.
Uz obližnji grad Soko, naloženo je da se poruši i uvrđenje kraj reke Đetinje. O tome je izveštavao i tadašnji predsednik Vlade Srbije Ilija Garašanin, rekavši: „Užice je očišćeno od Turaka i Grad ovdašnji razrušen!“. Ipak, veruje se da se to dogodilo tek naredne godine: iako nije u potpunosti srušen, Užički grad je razoren i onesposobljen kao vojno uporište.
Od tada pa do početka 20. veka, utvrđenje na strmovitoj steni napokon je dočekalo mirnija vremena. Sa renoviranjem se ponovo otpočelo 1917. godine, dok će arheolozi o Užičkom gradu tek 1983. godine otkriti više detalja. Štaviše, iste godine pronađen je i srednjevekovni novčić župana Nikole. Istraživačima je to bio dokaz da se Užički grad ovde nalazio i pre 6 vekova, no, uprkos burnim događajima koja su ga stotinama godina pratila, i dalje odoleva vremenu čineći svojevrsnu znamenitost užičkog kraja.
*Naslovna fotografija: Wikimedia Commons / Andris Malygin
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
.jpg){kind=link}