Godina je 1985. U mračnoj sali bioskopa filmskog festival u Kanu prolomio se aplauz. Prethodnih 2 sata na platnu se smenjivala sva komedija i tragedije jedne sasvim obične bosanske porodice u režiji Emira Kusturice. Između suza i smeha provejavala je idilična muzika kompozitora Zorana Simjanovića, u koju su upleteni taktovi jednog setnog valca.
Autor ovog valcera, za koji mnogi smatraju da je najpopularni odmah posle Štrausovog “Na lepom plavom Dunavu”, pak, bio je jedan zaboravljeni Srbin - Jovan Ivanović.
“Para za muziku nema, valja vojsku opremati”
Seobe su tokom vekova srpski narod odvele na sve četiri strane sveta, pa i u Banat u kome se naselila velika zajednica naših sunarodnika. Glavni grad ove oblasti bio je Temišvar, u kome je 1845. godine rođen Jovan Ivanović. U istoriji je ostao upamćen po romanizovanoj verziji svog imena Iosif ili Ion Ivanovici. I pored ove promene, svoje ime i poreklo nikada nije zaboravio.
Mada je vremenom postao jedan od najvećih muzičara svog vremena, bio je samouk. Prvi instrument koji je naučio da svira bila je flauta koju je dobio na poklon. Kao četrnaestogodišnjak, 1859. godine pristupa VI pešadijskom puku smeštenom u mestu Galaci u Rumuniji. Pušku menja klarinetom i nastupa u vojnom orkestru. Zahvaljujući svom raskošnom talentu, primećuje ga Emil Ler, jedan od vodećih muzičara 19. veka koji mu daje časove.
Tokom karijer, Ivanović je kao vođa orkestra obilazio čitavu Rumuniju i stekao veliku popularnost. Pokušao je i da dođe u Srbiju, da otvori višu muzičku školu u Beogradu, ali… U svojim sećanjima novosadski muzičar Vasa Jovanović piše da mu je Ivanović objasnio da je ovaj naum propao zbog odbijanja kralja Milana koji mu je oštro odgovorio: “Za muziku nema budžeta, treba vojsku opremati!”
Ono što je Srbija izgubila, dobila je Rumunija. Posle ovog odbijanja, Jovan se vraća u Bukurešt gde dobija mesto kapelnika rumunskog dvora. Tih godina piše i svoju svakako najpopularniju kompoziciju, romantični valcer “Dunavski valovi”. Treba reći da je tokom svoje šest decenija duge karijere komponovao 350 kompozicija, a partiture sa njegovim delima objavljene su 60 zemalja. Zbog svog bogatog rada bio je poznat i kao “kralj rumunskih valcera”.
D(r)ugi život “Dunavskih valova”
Valcer “Dunavski valovi” ili “Valurile Dunării”, nastao je 1880. godine u Bukureštu. U posveti izdanja stajalo je ime Eme Gebauer, supruge muzičkog isdavača Konstantina Gebauera. Iako je od samog počekta postala omiljena kompozicija na nedeljnim koncertima i balovima, najveće priznanje dobila je na Svetskoj izložbi u Parizu 1886. godine, kada je među 116 učesnika osvojila prvu nagradu. Orkestraciju za ovu verziju uradio je francuski kompozitor, dirigent i pijanista Emil Valdteifel. Danima posle njenog izvođenja, publika je u po salonima grada svetlosti tražila njeno izvođenje.
Ovaj setni valcer, koji kao da opija svojim notama, postao je pola veka kasnije i prva popularna pesma u Koreji, gde je objavljena 1926. godine. Svetsku popularnost dostići će ipak zahvaljući američkim kompozitorima Alu Džolsonu i Saulu Čaplanu koji je prerađuju i objavljuju 1946. godine pod nazivom “The Anniversary Song". Njihov dodatak, zapravo, bili su stihovi koji su pratili Ivanovićevu melodiju. U izvođenju Džolsona dospeva na Bilbordovu top listu na kojoj se pesma zadržala 14 nedelja i dostigla 2. mesto.
Tako je i započeo drugi život valca sa obala Dunava. U narednim godinama izvodili su ga Dina Šor, Arti Šo, Bing Grosby, pa čak i Frenk Sinatra. Bila je i jedna poznatijih melodija gitariste Đanga Rejnharda.
Sa ove strane Atlantika, pod originalnim nazivom kompoziciju je izvodila na klaviru i Marlen Ditrih u filmu “Obeščašćena” iz 1931, a na velikom platnu bila je zabeležena i u filmu Akire Kurosave “Pas lutalica” iz 1949. godine. U raznim verzijama popularnost je dostigla i u indijskoj, rumunskoj i japanskoj kinematografiji, kao i u već spomenutom Kusturičinom “Ocu na službenom putu”, filmu koji je 1985. godine osvojio “Zlatnu palmu” Kanskog filmskog festivala. Izvođena je i u Peruu i Holandiji.
A što se tiče Jovana Iona Ivanovića, do kraja života nastupao je kao kapelnik rumuskog dvora. Umro je 1902. godine u Bukureštu, gde je i sahranjen.
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
