Od 1837. do dana današnjeg „teče“ istorijat boravka u banjama Srbije putem „vaučera“, istih ovih (ili sličnih) koje svake godine koristi više hiljada građana Srbije. A sve je počelo zahvaljujući jednom knezu i jednom zastavniku.
Knjaz Miloš i zastavnik Lazarević
Penzioneri i oni sa lošijim materijalnim stanjem, pogodnosti “vaučera” koristi u nekom od 50 turističkih objekata širom Srbije. Od banja, klimatskih planinskih lečilišta do turističkih objekata. A prvi „vaučerski korak“ načinjen je davne 1837. godine. Prvi turista upućen je u Sokobanju i to sa „vaučerom”, po nalogu kneza Miloša. Beše to zastavnik Lazaraević, koji je iz Kragujevca upućen na odmor i „upotrebu sokobanjske lekovite vode“.
Vaučer je regulisao ishranu, smeštaj i lekarske tretmane zastavnika Lazarevića. U osnovi, imao je sve što ima današnji vaučer, uz preporuke starešini Sreza banjskog: „Vojno-policijska kancelarija preporučuje vašem Blagorodiju da mu nađete dobar i čist stan, i da mu odredite uobičajeno sledovanje, t.j. po oku mesa i jednu oku hleba, soli i po jednu sveću na dan; Takođe preporučite ga tamošnjem doktoru Đoki, da mu sredstva koja on za potrebno nađe lečenje njegove bolesti daje“.
U kneževini tog doba bilo je četiri lekara, i jedan od njih bio je Đoko Novaković koji je ordinirao u Sokobanji. U stvari, Đoko je bio rodom iz Galicije u Poljskoj, a pravo ime mu beše Leopold Erlih. Bio je hirurg, magistar medicinskih nauka. Studirao je u Pešti, Beču i Padovi. Prvo je kao hirurg služio u austrougarskoj vojsci, otišao zatim u Tursku, a kasnije u Srbiju. Po dolasku u Sokobanju, primio je pravoslavlje i uzeo ime – Đorđe Novaković. Uz pravoslavnu veru, dobio je i nadimak Doktor Đoka, pokrštenjak. Miloš ga je postavio za prvog banjskog lekara.
„Odeš star, vratiš se mlad“
Ispostaviće se da je ovim knez Miloš napravio prvi korak u razvoju banjskog turizma Srbije, a posebno ako se zna da je još 1835. godine poslao na zvaničnu analizu sokobanjsku vodu u Beč, kako bi ozvaničio, potvrdio njenu lekovitost.
Tako je 21. jun 1837. godine ostao zapisan kao početak razvoja zdravstvenog i uopšte razvoja turizma u Srbiji. Prepoznajući blagodeti banje, knjaz Miloš izdaje nalog da se obnovi turski amam, gradi svoj konak. Nalaže da se „postavi pod u 20 soba, kako bi se usluge smeštaja popele na viši nivo, da se kaldrmiše pešačka zona“. Sokobanja je brzo postala mesto elitnog turizma. Za knjazom dolazi tadašnji bogat i otmen svet, kažu „banjska elita“, koja gradi vile za odmor i smeštaj gostiju. Tako Sokobanja, sa razlogom, ponese epitet „mondemskog mesta“.
Pored imućnih srba i plemstva, banju „pohode“ i umetnička i druga srpska elita. Pisci: Isidora Sekulić, nobelovac Ivo Andrić, Meša Selimović, Stevan Sremac koji je i umro u Sokobanji 1906., i mnogi drugi. Čest gost Sokobanje bio je i naš komediograf Branisalv Nušić, koji je u pet reči opisao blagodati ovog mesta i svog boravka u banji „odeš star, vratiš se mlad“. Tradicija organizovanog turizma u Sokobanji, Srbiji ide 182. godine u prošlost. Sve ostalo je istorija „organizovanog banjskog i zdravstevenog turizma“ u Srbiji.Redovni gosti u banji, smeštenoj između Rtnja i Ozrena, bili su i mnogi ljudi od nauke i ugleda: Jovan Cvijić, Josif Pančić, Žanka Stokić, Emilijan Josimović, saradnik Marije Kiri - Dragoljub Jovanović i drugi.
Izvor: Ђурђевак
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
