Sećate li se kada ste poslednji put bili na maskenbalu? Uspomene na ove zabavne parade uglavnom nam sežu do dana kada smo imali jednocifren broj godina. Za razliku od odraslih i „ozbiljnih“, mališane odevene u omiljene kostime i nije tako retko videti.
Osim ako se nađete u nekom od starinskih sela razbacanih širom Srbije i Vojvodine. Ovde će se i mlađi i stariji, i devojke i momci, i danas presvlačiti i paradirati, često u prilično interesantnim kreacijama. Doduše, za takvu jednu ceremoniju valjalo bi pogoditi i tajming. Iako ih uglavnom ima tokom cele godine, većina ovih maskenbala pada u dane koji nisu slučajno odabrani.
Kada se sastanu mladenci, pastiri, medvedi i rode
Prosečnog savremenog građanina neke od ovih parada bi mogle podsetiti na varošku verziju Noći veštica. I ovaj običaj maskiranja, danas relativno komercijalizovan, prepoznatljiv je po kostimima u koje se rado oblače i deca i odrasli.
Isto tako, prosečnog savremenog građanina mogla bi iznenaditi činjenica da su rituali poput ovih i dalje popularni širom Srbije. Većini su zajedničke dve stvari: navlačenje kostima i atmosfera ispunjena smehom i galamom. Reč je o maskirnim povorkama ili pokladama – tradiciji koja po pravilu unese živost u uobičajenu seosku svakodnevicu. Nekoliko puta tokom godine, meštani sela u Srbiji više nisu samo obični seljani, već i učesnici veselih povorki skriveni iza raznih autfita.
To mogu biti stare, pohabane haljine ili svečana odela i venčanice. Za pojedine kostime bi se na prvi pogled, pak, teško razaznalo šta su. Tako se, recimo, uz mladu i mladoženju kao „glavne junake“, može spaziti i grupica pastira sa glavama zavijenim u bele, platnene tkanine.
Ovakve procesije se mogu videti po šumadijskim selima, delovima istočne Srbije i ponegde u Vojvodini. Neobične, bele maske katkad su „našminkane“ raznim bojama, dok učesnici po pravilu nose i odgovarajuće aksesoare – drvene korpe, balone ili štapove sa zvonima. Osim razdraganih pratioca novopečenih mladenaca, u povorkama nekada hodaju i medvedi, rode i životinje sa rogovima, a asortiman kostima se razlikuje i u delovima Srbije po kojima paradiraju ove ceremonije.
Maske i prolećni svatovi, Suncu u čast
Za razliku od komercijalnih maskenbala, ove arhaične povorke nisu služile isključivo zabavi. U međuvremenu delimično i jesu poprimile zabavni karakter, pogotovo u savremeno doba, ali njihovo značenje postaje jasnije nakon konsultacije sa etnologijom i antropologijom.
Tako se saznaje da, osim samih povorki, ni maske i aksesoari nisu nasumično odabrani. Maskenbali poput ovih postoje još od davnina, a paradiranje svatova, pastira i raznih predstavnika životinjskog carstva uklapalo se i u godišnji kalendar.
Nije, prema tome, svejedno da li će neka od povorki paradirati u proleće ili u zimu. Ova „pravila“ su dodatno ustanovljena pojavom hrišćanstva. Maskirne povorke se stoga vezuju za najveće hrišćanske praznike, a dele se na Božićne, Petrovske, Uskršnje i Gospojinske poklade.
Njihova izvorna tradicija, pak, seže još u antičko doba. Ono što su za hrišćane postale praznične poklade, za Rimljane i Grke su bile dionisije i bahanalije. Za razliku od „mlađih“ učesnika povorki, narod je u drevna vremena bio neuporedivo više povezan sa prirodom. Smene godišnjih doba poistovećivale su se sa ciklusom rađanja i umiranja, a jednu od glavnih uloga u ovim ritualima imalo je Sunce. Otuda se i ljudi u savremenim maskirnim povorkama ugledaju na tradiciju kojom se odavalo poštovanje prirodi.
Kako su se maskarade prilagodile hrišćanstvu
Dok nisu postali delom hrišćanskih običaja, maskenbalima u čast prirode dodavalo se i malo magije. Primera radi, nakon duge, hladne zime slavio se dolazak toplijih dana, kada se i cela priroda budila. Okupljen pod maskama i u veselom raspoloženju, narod je pomagao da se ponovo rodi mlado Sunce.
Ponešto od te magije su zadržali i hrišćanski rituali pod maskama. Kako su i hrišćanski praznici padali u različita godišnja doba, tako su se, primera radi, maskirane povorke koledara organizovale od svetog Ignjatija do Bogojavljenja. Najviše se ipak slavilo uoči drugog najradosnijeg praznika – „maskenbali“ su počinjali sedme i osme nedelje pre Uskrsa, dok su bele ili velike poklade (padale su poslednjeg dana u nedelji pred veliki post) i danas među najvećim koje se mogu videti širom Srbije.
U svemu tome su i maske imale važno mesto. Mada je i kostimisanje ostalo kao deo nasleđa predhrišćanskog doba, hrišćani su verovali da maskiranjem pomažu da priroda ponovo oživi.
Istina, prvi kostimi su bili prilično jednostavni – povorke su išle u starim, pohabanim krpama. Narod je verovao da se pre dolaska proleća (dok je priroda još „mrtva“) Zemlja otvara i iz nje izlaze upokojeni preci. Kada priroda i Sunce počnu da se razbuđuju, početak novog života simbolično su pozdravljale povorke nalik svadbenim.
Veselje i razonoda na tradicionalan način
Poklade u čast buđenja prirode poznavale su se po mladenačkom paru odevenom u odelo i venčanicu. Međutim, u Srbiji tokom 19. i početkom 20. veka žene još uvek nisu učestvovale u povorkama. Stoga su u pokladnim svadbama isprva i mlada i mladoženja bili muškarci. Kada se ovaj običaj promenio, svečane povorke su postale sinonim za dobru zabavu.
Dok je narod verovao da se venčanjem začinje novi život, u mnogim delovima Srbije (najčešće na severu) postojale su i svojevrsne imitacije pogrebnih povorki. Međutim, u ovim ceremonijama se nije tugovalo jer se umesto poznanika i prijatelja „sahranjivala“ zima. Daljim konsultovanjem etnologije, nailazi se i na stare običaje gde se paradiralo u kostimima nalik bundama sa prevrnutom dlakom. Uz to su se nosile klepetuše i zvona, te su ove povorke bile i prilično bučne.
Često su se pritom viđali kostimi rode i medveda, koga je slovenski narod poštovao kao žitnog demona. Njega je valjalo umilostiviti kako bi s proleća rodilo žito. Osim proleću i Suncu u čast, kostimirane povorke su imale zadatak da rasteraju zle sile, a to se činilo zveketanjem, udaranjem u zvona i glasnim smehom.
Šalom i smehom protiv nečastivih sila
Maskarade poput ovih su u narodu oduvek bile popularne. Mogle su se videti u centralnoj i istočnoj Srbiji, kao i u južnom Banatu, mahom u sredinama gde je živelo više nacija. Mada im tradicija seže do vremena pre hrišćanstva, narod je povremeno u njih umeo uvesti i razne inovacije.
Naime, maskirani učesnici su imali jasan cilj: rasterati zlo, razbuditi prirodu i postarati se da godina bude plodna. Ovo je, sa druge strane, ostavilo prostora i za zbijanje šala. Primera radi, ’80-tih godina prošlog veka, meštani sa juga Vojvodine umeli su tokom ovih rituala napuniti svoje korpe časopisima lascivnog sadržaja, a potom sa njima paradirati po selu.
Iako začinjen šalom, i ovaj „modifikovani“ ritual je (simbolično) pomagao plodnost zasejanih polja. Sem toga, šala i smeh su bili najubojitija oružja protiv zlih sila – bučne povorke bi ih sprečavale da naude meštanima. Da Srbija (pa i čitav Balkan) u tome nisu izuzeci, svedoče i maskirne povorke koje su paradirale širom Evrope. Mada im je antičko i predhrišćansko poreklo svima slično, različiti narodi su ih u međuvremenu prilagodili sopstvenim običajima i načinu života.
Pritom, sam običaj kostimiranja, kako se smatra, ima i psihološku simboliku. Pretpostavlja se da je sa skrivenim licima mnogo lakše ispoljiti nešto što narodu smeta ili ga raduje, čime se dobija i „dozvola“ za slobodnije ponašanje.
*Naslovna fotografija:
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
