Vojvođani su oduvek voleli dobar zalogaj – dovoljno je otići u Srem i pitati ih o kulenu, šunki, slaninici, pihtijama, pršuti... I svaki će Sremac imati neku teoriju o tome kako napraviti makar i najobičniji doručak, a da bude najbolji koji ste ikada pojeli. Ovdašnje meze je vremenom doseglo razmere pravih malih brendova, pa nije neobično da se nabrzu hranu pomalo gleda s visine. A onda se, sredinom ’80-ih godina prošlog veka, i ta ploča (donekle) promenila. Drugačija „pesma“ se začula najpre u Novom Sadu, gde su ljudi, gotovo preko noći, otkrili jedan sasvim običan sendvič.
Dobro, nije baš sasvim običan, a nije ni sasvim preko noći. Ali, ukus je putovao brzo, toliko da su se pred tim jednim sendvičem stvarali podugački redovi. Nije bilo Novosađanima teško da čekaju i po ceo školski čas, čak i onda kada su bili najgladniji – petkom ili subotom u sitne noćne sate, kada je vikend-provod ustupao mesto praznjikavim stomacima. Iako to verovatno nije bila namera tvoraca ovog sendviča, već je sama činjenica da se pravio na licu mesta – dakle, nije se dobijao upakovan, a napravljen ko zna kad – odradila pola posla u njegovom ustanovljavanju kao novog novosadskog brenda.
Naravno, sredina ’80-ih je po koječemu bila drugačija od izobilja današnjice. Hamburgera, pljeskavica i inih netradicionalnih zalogaja nije bilo na svakom koraku, pa je tržište bilo relativno praznjikavo. Ali, baš u toj praznjikavosti se otvorio teren za, za početak, jedno neplanirano rivalstvo.
U početku beše crveni kiosk
Možda bi bolji opis, zapravo, bio „polurivalstvo-polusaradnja“, jer kada nema mnogo konkurencije, dozvoljeno je da granica između to dvoje ostane pomalo zamagljena. A sve je počelo zakupom jednog crvenog kioska.
Njegov novi vlasnik je bio Denis Ulsen iz Petrovaradina, koji se sa ekonomskog fakulteta preselio na prodaju brze hrane. Kiosk je pritom bio na pravom mestu – u Studentskom gradu i nadomak Fakulteta tehničkih nauka – a i sa odgovarajućim imenom, „Akademac“.
Hamburgeri, sendviči i hot dogovi su bili uobičajeni repertoar ovakvih crvenih kioska. Počev od leta te 1984. godine, mogla je da se očekuje i navala gladnih akademaca. Ali, nisu s početkom nove akademske godine samo oni došli u komšiluk: dvoje Novosađana, Vlada i Zorica Ugrinov, zakupili su crveni kiosk identičan „Akademcu“.
Konkurencija? Pa, zapravo i ne – bar ne od samog početka. U kiosku pored „Akademca“, a koji je nazvan po sestričini Zorice Ugrinov – „Maja“ – mogao je da se pazari samo pomfrit. Za prodaju ostale brze hrane je bila potrebna dozvola, koju je „Maja“ pribavila za još nekoliko meseci.
Za to vreme, „Akademac“ je osvajao kupce friškim sendvičima. Prvi među njima je od glavnih sastojaka imao pavlaku, sir i šunkaricu, a na predlog i zahtev kupaca, dodat mu je i ajvar. Ali, ubrzo je ovu potražnju sustigla i „Maja“. Tada je već postalo malo gusto: želeći da imaju više prodatih sendviča od suseda, oba kioska su se dala u nadigravanje. Sendviči su dobijali nove sastojke, prolazili razna usavršavanja, a pitanje „ko je bolji“ je pretilo da postane retoričko. No, ono što je kasnije generacije Novosađana takođe zanimalo, bilo je – kako je jedan topli sendvič dobio ime „indeks“?
Brend na principu „špijunaže“
Kada bi ih danas neko pitao, većina Novosađana bi rekla da za indeks sendvič zna otkad zna i za sebe. Ime mu se nekako nečujno ustalilo, pa se više i ne dovodi u pitanje – a neki idu i dotle da ga nazivaju izvornim novosadskim brendom.
Sa time se eventualno ne bi složili malodušniji Novosađani, gledajući na indeks sendvič kao na ne baš originalnu ideju da se bude poseban i drugačiji. „Uzmeš malo salame, zapečeš je, pa dodaš pavlaku i šampinjone, a onda tom, ni po čemu posebnom, sendviču daš fensi ime. I onda ubediš nabeđene Novosađane da su smislili nešto posebno“. Ali, ni to se ne slaže sasvim sa onim što veli urbana istorija.
Naime, sendvič (tada još uvek neimenovan) isprva je bio najpopularniji među studentima. Prvi ga je u ponudi imao „Akademac“, pa bi se moglo reći da su mu tu bili začeci. No, sestra vlasnice suparničke „Maje“ imala je logiku po kojoj su se sastojci menjali i dodavali ad hok: „kao što u pravom indeksu ima svakojakih ocena, tako i u tom sendviču ima svakakvih sastojaka“.
U tome delom leži i ona saradnička crta dva suparnička kioska. Ali, saradnja i rivalstvo su se preplitali i po pitanju usavršavanja indeks sendviča. Radnici jednog kioska su, onako krišom, malo-malo pa gvirnuli u drugi, onda su radnici tog drugug, onako krišom, gvirnuli u prvi, a oba su merkala i reakcije kupaca – šta im se dopada, koje varijante sendviča najbolje prolaze – pa ne bi bilo pogrešno reći da je indeks sendvič, najzad, rezultat jedne opsežne špijunske operacije. Ipak, razmere popularnosti su tek čekale da narastu do neviđenih razmera. U međuvremenu, dva crvena kioska su iznenadila kupce kada su naprasno – zatvorena.
Beskrajni red čekača
Dve godine pošto je „Akademac“ počeo sa radom, nametnula mu se i, pokazaće se, presuđujuća promena. U leto 1986., Denis Ulsen dobija kćer i daje joj ime Vanesa, a novo ime je o istom trošku dobio i njegov crveni kiosk. Ko je bar jednom prošpartao Novim Sadom u poslednjih dvadesetak i više godina, sigurno mu ovo ime nije promaklo, uz opasku da se u „Vanessi“, kao i u „Maji“, ubedljivo jedu najbolji indeks sendviči.
Do početka ’90-ih, ustalio se i recept koji su Novosađani izglasali kao najbolji: kifle (podrazumeva se, uvek sveže) se sa obe strane peku na plotni, a onda im se dodaju takođe pečena šunkarica sa trapistom i sitno iseckanim šampinjonima. Začini i premazi se dodaju po želji, a podrazumeva se i da se svaki sendvič pravi na licu mesta.
Trebalo je dve do tri godine da ovaj recept dobije konačni oblik. Pritom, indeks sendviči u „Maji“ i „Vanessi“ su imali još jedan podrazumevajući dodatak – u njih se stavljao kari, za koga se u ono vreme u Novom Sadu još nije pročulo. Ali, grickačima sendviča se kombinacija ukusa i te kako dopala, pa je rastao i broj čekača ispred oba crvena kioska.
Na prelazu u ’90-te, popularnost indeks sendviča je najzad prevazišla sva očekivanja. Studenti i mladi su zadovoljno trljali stomake, a u „Maji“ i „Vanessi“ su se zadovoljno trljale ruke zbog odličnog prometa. Novi brend je osvojio ceo Novi Sad, tim pre i što su ova dva kioska bila jedina u kojima je mogao da se pazari. Otuda se baš i nije očekivalo da će im radni vek naprasno biti prekinut.
Nastaviće se...
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
