U subotičkom Parku Ferenca Rajhla, poluzaklonjena jelama i starim platanima, vekove broji nekada raskošna palata. Od te raskoši su ostale samo naznake, ali pogodilo bi se, makar samo po tome, da je u ovakvoj rezidenciji nekada morao živeti imućan i poštovan stanar.
To „nekada“ bilo je pre više od jednog veka, iako sama palata dobro krije godine. A na godinama joj oduzima i to što je svojevremeno bila jedna od najmodernijih u Subotici.
Leović palata – a nazivaju je još i Lehnerova palata – bila je i među prvim zgradama koja je u ovom gradu najavila secesijski stil u arhitekturi. Delimično zbog krošnji koje je zaklanjaju (ali i činjenice da je već dugo napuštena), lepota ove subotičke fasade daleko je od punog sjaja. Iza ispucalih zidova se, doduše, kriju i poneki autentični detalji, kakvih do tada nije bilo ni na jednoj subotičkoj zgradi.
Advokatova rezidencija, jedinstvena u celoj varoši
Kada se Simeon Leović oženio kćerkom jednog subotičkog zemljoposednika, valjalo mu je razmišljati o tome da napusti rodni Sombor. Ovde je završio studije prava i najpre našao službu u somborskoj Gradskoj upravi. Nedugo po ženidbi, imenovan je za subotičkog kraljevskog javnog beležnika, a u Suboticu je prešao 1875. godine.
Imućni advokat želeo je da podigne veliku, prefinjenu rezidenciju. 1892. godine, projekat je poveren dvojici izuzetnih arhitekata, čija su dela na prelazu 19. i 20. veka doslovno rušila granice.
Uz kolegu Đulu Partoša, arhitektonski pečat palati Leovića dao je Eden Lehner. Lehnera su nazivali i „mađarskim Gaudijem“, a u Suboticu je krajem 19. veka došao iz ugarske prestonice.
Uz njega je tih godina i Subotica zašla u novu eru. Raskošna advokatova palata je diskretno nagovestila secesijski stil gradnje, a kuriozitet beše i u tome što je ovo bila prva takva zgrada u Vojvodini.
Zbog toga je sa pravom smatraju rodonačelnicom novog stila. Arhitektama Lehneru i Partošu ovo, pak, nije bio subotički „prvenac“. Godine 1889., jedan ugledni Subotičanin, takođe javni beležnik, želeo je podići kapelu za svoju prerano preminulu kćer. Arhitekte su je osmislile po ugledu na vizantijski stil, ali je tek palata Simeona Leovića napravila zaokret ka modernoj arhitekturi.
Ugledni advokat time je dobio jedinstvenu rezidenciju u gradu. Otmena palata na sprat imala je pročelje od žute, „svilene“ cigle, a u nju je stalo sve što je bilo neophodno jednoj bogatoj advokatskoj porodici – prizemni stan sa pet soba, još jedan manji trosoban stan, zatim ženski i gospodski salon, prostrani balkon i trpezariju smeštenu u dvorišnom krilu. Uporedi li se sa okolnim zgradama, još više do izražaja dolazi asimetrija advokatove kuće. Lehner i Partoš su je istakli i kuopolom sa tornjem na krovu palate, do koje vodi kružno stepenište sa dvorišne strane.
Lepota dostojna kraljevskih palata
Ono što Leović palatu čini drugačijom jeste i pravilo kojeg su se arhitekte držale, a to je da pravila (naizgled) nema. Uz motive gotike i romantike, na palati se našlo mnoštvo dekorativnih detalja, a na ovako „neformalnoj“ fasadi, uz kapiju koja je takođe asimetrično „pomerena“, Lehner i Partoš su pozajmili motive karakteristične za srednjovekovnu francusku arhitekturu. Motiv ljiljana bio je poznat kao kraljevski simbol, a po prvi put se na nekom od vojvođanskih zdanja našao i motiv lale.
Ovaj je ornament u periodu secesije označavao simbol mađarskog identiteta. Iz Pečuja je pritom dospeo i crep iz fabrike „Žolnai“, a sama palata postala je ogledalo Lehnerovog stila.
Njega će „mađarski Gaudi“ negovati i narednih godina. Već s početka 20. veka, sve više je pribegavao motivima iz mađarske narodne umetnosti, gradeći stil koji će iznedriti autentična dela. A ona su, pored Subotice, postala arhitektonski ukrasi Zrenjanina, Bratislave, Budimpešte i Segedina.
Leovićeva rezidencija ostala je i jedina palata Edena Lehnera u gradu na severu Bačke. U međuvremenu, njegovim stopama su pošle i druge mađarske arhitekte, poput Ferenca Rajhla ili Deže Jakaba i Marcela Komora, graditelja subotičke Sinagoge i Gradske kuće. U međuvremenu, Lehnerova palata ipak je ostala uskraćena za brigu kakvu zaslužuje. Iako su joj raskoš i jedinstvenost donele status spomenika kulture, gotovo svu njenu lepotu sakrile su ispucale fasade.
*Naslovna fotografija: Ванилица
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
