Za grad koji se naizgled ne razlikuje od tipičnog srpskog grada, Majdanpek slovi, pre svega, za jedan od centara rudarstva. Pijuci i čekići su ga praktično izgradili, otkako su nedaleko od istočne granice, još sredinom 19. veka, počeli da se sastaju narodi iz svih delova Evrope.
Vlaški starosedeoci su, pak, ustoličili sopstvene interesantne manire. Jedan od njih već tradicionalno podiže dosta obrva, pa se Majdanpečani ponekad nađu u situacijama sitnih nesporazuma – bar među onima koji ne poznaju tamošnje specifičnosti. Ovde su to dvoslovni i troslovni nadimci kakvi se u ostatku Srbije teško mogu čuti. A kada prosečni Majdanpečanin ode u drugi grad, čeka ga poduže objašnjenje zbog čega Gm nije (samo) registarska oznaka, Bz i Ck nisu (samo) onomatopeje, i kako Sta, Mc, Kka i Muš mogu da zamene (prava) prezimena.
Pošto tradicija jednog Bz-a ili Sta-a može biti duža i od veka, kratki nadimci (a Majdanpečani imaju običaj da njima zamene svoja prezimena) često ih okupljaju pod jednim krovom. Nadimci su tako, osim lokalizma, postali deo porodičnog identiteta. Zato u Majdanpeku i okolnim selima ne izazivaju čuđenje, što se ne bi moglo reći za ostale delova Srbije.
Pošto ih današnji naslednici nose već dugo, desi se i da nisu sasvim načisto sa izvornom evolucijom nadimaka. A za razliku od Majdanpečana koji se po njima prepoznaju, jedan njihov sugrađanin je pazario, takoreći, „običan“, višeslovni nadimak – i ništa manje zapamtljiv.
Poznati Majdanpečani, ali ne (samo) po nadimku
Dejan Petković se u Majdanpeku pročuo kao talentovani fudbaler. U prvoj polovini ’80-ih godina prošlog veka, obukao je juniorski dres u lokalnom fudbalskom klubu. No, karijera ga je odvela daleko od rodnog grada – najpre do „Radničkog“ u Nišu i beogradske „Crvene Zvezde“, pa do španskog „Reala“ i, najzad, brazilskog „Flamenga“.
Tu se domogao i pozicije kapitena. U međuvremenu, a pre nego što se penzionisao kao profesionalni igrač, 2009. godine se „uselio“ u Marakanu i tamošnju brazilsku Kuću slavnih. Pre njega su to učinila tek dvojica evropskih igrača, ali Petković je među svim stanarima i prvi Majdanpečanin. A u svom rodnom gradu, Dejan je jedan od ređih sa petoslovnim nadimkom Rambo.
Inače, Majdanpek je, takoreći, specifičan i po svom fudbalskom stadionu: on je izgrađen u drugoj polovini ’80-ih, dok je grad još uvek ubirao (finansijske) plodove rudarstva. Ideja je bila da lokalni fudbaleri imaju stadion koji bi zamenio onaj stariji, međutim, na novoizgrađenom nisu bila dozvoljena takmičenja fudbalskih timova.
Naime, po pravilima Fudbalskog saveza Srbije, nadmorska visina na kojoj je sagrađen stadion nije bila odgovarajuća za igranje utakmica. Dolazili su u obzir samo treninzi, ali sa jednim izuzetkom – kada su na dan otvaranja jedinu (prijateljsku) utakmici odigrali Crveana Zvezda i domaći Majdnanpek. Štaviše, u poslednjih par decenija stadion okuplja i „timove“ domaćih životinja, koje na teren, umesto na utakmice, dolaze na ispašu.
A da iskopine u okolini grada ne kriju samo bakar, verovalo se još otkako su ovdašnji rudnici počeli da privlače prvi veći talas rudara. Godine 1894., nadomak Majdanpeka se zatekao i Jovan Cvijić.
Ovde je došao poslom, kako bi etnološkim i geografskim okom zavirio u Rajkovu pećinu. Cvijić ju je prvi istraživao kao naučnik, ali je pećina i pre toga privlačila posetioce.
Elem, ljudi su u ono vreme verovali da se duboko u njoj krije zakopano blago. Kako veli jedna legenda, donosio ga je i sakrivao izvesni vojvoda Rajko, koji je živeo tokom 19. veka i otimao dragocenosti od Turaka.
Svedočenja o navodnom blagu nisu otišla dalje od legende. Međutim, lepota Rajkove pećine jeste, jer slovi za jednu od najlepših u Istočnoj Srbiji. Što se, pak, rudarskih „pećina“ i jama tiče, one su proteklih godina manje mamile Evropljane, a više strance sa suprotne, dalekoistočne strane sveta. Majdanpečke rudnike je pod svoje uzeo Rudarsko-topioničarski basen Bor, a njegov većinski vlasnik je od 2018. godine kineska kompanija „Ziđin“.
Foto: - panoramio
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
