Kada se za nečim traga bezmalo 70 godina, to „nešto“ ili je toliko retko, ili je pitanje da li uopšte postoji. U slučaju grupe naučnika koja se stavila u ulogu tragalaca, potraga duga 7 decenija je na kraju ipak urodila plodom. S razlogom je i tako dugo trajala: predmet traganja je bio milimetarskih proporcija, a jedino gde ga se moglo naći bilo je pod vedrim nebom.
Ovaj sićušni relikt prirode skrivao se tačno na zapadnoj granici Srbije. Međutim, grupa naučnika koja ga je pronašla 1955. godine imala je za sobom već prilično dobar trag. Jedna knjiga objavljena 1882. godine u Beču pominjala je tek otkrivenu vrstu insekta, toliko neobičnu i retku da se vešto skrivala decenijama.
Višestruki prvak u igri skrivanja
Kada je 1881. godine pošao u još jedno od svojih istraživanja, dr Josifa Pančića je put naveo u okolinu Mokre Gore. Tamo je sred borove šume naišao na neobičnu vrstu skakavca, shvativši da ova sorta do sada nikada nije istražena.
Znao je to kao vrsni botaničar, a pritom i odličan poznavalac skakavaca i zrikavaca. O njegovom otkriću je zatim pisao Bruner fon Vatenvil, u to vreme jedan od najznamenitijih svetskih stručnjaka za pravokrilce. Njegova knjiga izdata u Beču – gde je i dr Pančić svojevremeno bio student – bila je upravo onaj trag po kome su zoogeografi, ornitolozi i ortopterolozi (stručnjaci za ptice i insekte) nastavili traganje narednih 7 decenija.
Sijaset bezuspešnih pokušaja kasnije, još jedan poznavalac ptica i insekata, Sergej Matvejev, najzad je 1955. godine u okolini Mokre gore pronašao larve unikatnog skakavca. Matvejev je procenio da je reč o endemskoj vrsti nastanjenoj oko srednjeg toka Drine, a do 1957. godine mu je pošlo za rukom da pronađe i odraslije primerke.
Sada je već bilo dovoljno materijala za dalja istraživanja. Tada se otkrilo i do koje mere je ova vrsta skakavca zaista unikatna – toliko da je proglašena jednom od najinteresantnijih endemskih vrsta u celoj Evropi. Isti epitet je prethodno dobila na lokalu: naime, skakavac koga je sasvim slučajno otkrio dr Pančić, jedini je takav primerak u celoj Srbiji.
Nadenuto mu je stoga i unikatno ime Pygromorphella serbica Pancic, a u prevodu – Pančićev skakavac. Tako je i Pančićeva omorika, još jedno otkriće našeg vrsnog naučnika, dobila svoj pandan u životinjskom svetu. Kada su to dozvolile i savremene genetske analize, saznalo se da je ova životinjica prilično vremešna. Njeni preci su živeli milionima godina unazad – i preživeli, uprkos kataklizmama koje su iznova donosile klimatske promene.
Minijaturni simbol Nacionalnog parka Tara
Ipak, u jednoj stvari je Pančićev skakavac ostao dosledan. Nikada nije menjao mesto prebivališta, te su poznavaoci insekata mapirali 11 lokaliteta na kojima se tako uspešno skrivao. Osim Nacionalnog parka Tara, nalazilo ga se još na istočnim padinama Zlatibora i u okolini Višegrada, što su jedina mesta u svetu gde ga je i dr Pančić mogao otkriti.
Istraživanja su potom potvrdila i da Pančićevom skakavcu godi upravo jedinstvena flora i fauna Tare. U njene krečnjačke masive su se usecale klisure i kanjoni, gde su potom i razne životinjske vrste pronašle skrovište od vremenskih (ne)prilika. I tako već milionima godina, tokom kojih su opstali i retki primerci poput neuhvatljivog skakavca.
U tome mu je pomogla i „veličina“ od prosečnih 18 do 35 milimetara. Interesantni, između ostalog, po bojama koje zavise od nijanse tla, među primercima Pančićevog skakavca se razlikuju sivkasti, riđi, zeleni i mrki. Kuriozitet je da su mužjaci sitniji od ženki, a pored vitkog, duguljastog tela ih odaju i plavičaste antene.
Pančićev skakavac je, na koncu, unikatan i po svojim zakržljalim krilima. I nakon miliona godina prilagođavanja, ovaj neobični insekt ne može da leti. Osim specifične mikroklime karakteristične za planinu Taru, Pančićev skakavac, kako bi opstao, ište i dosta svetlosti. Međutim, i pored činjenice da je preživljavao toliko dugo, naučnici danas imaju razloga za brigu.
Otkako je uništavanje šuma crnog bora uzelo maha, doveden je u pitanje i opstanak retke zverke. Tako je, samim tim što pripada jednoj od dve endemske vrste u Nacionalnom parku Tara, postao unikatan i po tome što se smatra jednom od ugroženijih vrsta širom Evrope. Pošto je s razlogom, pored Pančićeve omorike, simbol Nacionalnog parka, i naučnici ga shodno tome tretiraju – u neumornim pokušajima da ga se zaštiti, njegov opstanak se budno motri.
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
