Poslednji dani Laze Kostića: kako je Sombor ispratio veterana srpske pesme

„Još mi je kao u tuđoj kući. Na groblju kao da mi je bliže srcu... Da nisam smislio da godinu žalosti provedem onako kao što je bilo za njena života, već bih utekao odavde...“

Makar da se samo jadao u pismima, kao što je to s proleća 1910. godine činio svom prijatelju i pesniku Svetislavu Stefanoviću, u rečima Laze Kostića uvek je bilo nečega lirskog. A u žalosti i kao u tuđoj kući prolazili su mu i poslednji dani u Somboru.

Nakon smrti voljene supruge, Kostić se našao prilično osamljen. Poneka svedočenja o njegovim danima našla su se na stranicama somborske „Sloge“, ali pred kraj života nije u pesnikovim danima bilo mnogo toga poetskog. Nekoliko meseci ranije, oktobra 1909., oprostio se od supruge Julijane Palanački i, ma koliko se njegovo ime vezivalo za Lenku Dunđerski, Kostić je nakon Julijanine smrti neizmerno patio.

Do jeseni 1910., kada je i njega izdalo zdravlje, vreme je mahom provodio u gradu na severu Bačke. Da se osami i povuče, pretežno je bila njegova želja. Snebivao se oko preseljenja u Beč, dok su mu dani tekli u tugovanju i pesničkim večerima priređivanim u njegovu čast.

Stihovni omaži Kostiću u čast

Tako je već polovinom decembra 1909., dva meseca posle ženine smrti, Laza Kostić slušao somborske gospođice kako recituju njegove stihove. Zasedanje „Srpskog devojačkog kola“ bilo je posvećeno njegovom pesništvu, ali nije prošlo bez reči o pesnikovom celokupnom stvaralaštvu i životu.

Krhko zdravlje je, međutim, uzimalo danak. Uskoro je Kostića bilo teško sretati na kulturnim događanjima. Propustio je premijerni pomen svoje pesme „Santa Maria della Salute“, a sve ređe je i sam pisao stihove. Jedino je na grob svoje Julijane odlazio često.

Ta 1910. bila je godina u kojoj Kostić po prvi put nije slavio krsnu slavu. Umesto da obeleži Svetog Jovana, vagao je nameru da se preseli u Beč. U Somboru ga je, međutim, držala odluka da sačeka godišnji pomen svoje supruge.

Za to vreme, o njegovim čuvenim stihovima, ispevanim o ljubavi prema Lenki Dunđerskoj, u književnim krugovima su se čule samo iskrene reči hvale. Prepoznala su se snažna osećanja i Kostićeva nadzemaljska ljubav, kada se prvi put, i to baš u Somboru, govorilo o stihovima „Santa Maria della Salute“. Ipak, Kostić ovoga put nije slušao pohvale. Radije je, umesto obilaska javnih dešavanja, dočekivao ugledne goste. „Dođe kad-kad po koji meni na večeru, al’ ja ne idem na komediju“ – tako je pisao i svom prijatelju Svetislavu Stefanoviću.

U raljama usamljenosti

Dok su Kostićevi prijatelji odreda hvalili njegovo gostoprimstvo, primećivalo se i da ga je lagano savladavala bolest. Pesnik se leta te godine zadesio u Novom Sadu, ali mu se po vladanju isprva nije slutilo ništa neobično – pustio je korak obilazeći Varadin, uživao u jelu i piću, sve dok ga u jednoj šetnji nije sustigla nesvestica.

Usamljenog Kostića počelo je da izdaje srce. Ali, ni on nije mnogo čekao: beležio je šta je naumio sa 30 hiljada kruna zaostavštine. Testamentom ju je namenio somborskoj Srpskoj čitaonici, ali i Krušedolu i Ravanici, manastirima na Fruškoj gori. Želeo je da se u Krušedolu svake godine oda pomen Lenki Dunđerskoj, a u Ravanici njegovoj Julijani.

Bilo je očito da je i usamljenost slamala Kostićev duh. Smrt mu je, pored Julijane, unazad dve godine odnela i nekolicinu najbližih prijatelja. Oktobra 1910., zbog bolesti su izostala i njegova predavanja na beogradskoj Srpskoj kraljevskoj akademiji, a Kostić je u međuvremenu ispunio davno obećanu reč – da će Julijani Palanački upriličiti godišnji pomen. Sada već nije imao toliko dvojbe ni oko odlaska u Beč. U tamošnji hotel „Kontinental“ odvela ga je poseta jednom uglednom lekaru.

Između borbe i patnje

U društvu cenjenog doktora Radivoja Simonovića, koji je Kostića lečio kao vernog prijatelja, pesnik već s početka novembra odlazi u bečki sanatorijum „Kotaž“. U međuvremenu, somborskoj štampi je ostalo da demantuje navode srpskih i mađarskih glasila, koja su Kostiću „presudila“ da će od zapaljenja pluća teško prezdraviti.

Somborci su umesto toga čitali radosnije vesti: da je „bolest na bolje pošla“, uz tretman kakav je Kostić samo mogao poželeti. Zbrinut u sobi sa pogledom na park, našao se u dobrim rukama jedne savesne sestre. Čuveni tamošnji internista, profesor Najser, ulagao je „sav svoj trud i svoje bogato znanje, da nam održi u životu veterana srpske pesme“.

Izveštavalo se u to vreme i da je „prvak srpske knjige“ bio dobre volje i „mio u bolesti kao što beše u zdravlju“. Nije se, međutim, poricalo ni da je Kostićeva bolest prilično uzela maha. Njegov prijatelj, dr Simonović, svedočio je o drugačijem pesnikovom raspoloženju: o njegovom namrštenom licu, na kome je prkosno grčio vilicu ne izgovarajući ni reči.

Dan kada je Sombor stao na noge

Nisu, ipak, bile dovoljne iskrene želje da se Kostić što pre i što zdraviji vrati u Sombor. Svom prijatelju ih je pismom prenosio dr Simonović pred kraj 1910. godine, dok je Kostić brojao nepunih mesec dana u bečkom „Kotažu“.

9. decembra 1910. godine, oko 7 časova izjutra, prvaka srpske knjige nadjačala je teška bolest. Tri dana kasnije, Sombor je svedočio ukopu kakav se do tada još nije mogao videti. „Sloga“ je, posvetivši pesniku svoju naslovnicu, izvestila o njegovoj smrti, hvaleći ga kao gospodina koji je uživao najveće poštovanje. A Laza je, kako se već i znalo, bio „vanredno dobra srca“. Pamtilo se i da „ko je god na njegovih vrata zakucao za kakvu pomoć, toga je on izdašno novcem pomogao“.

Tako su velikog pesnika i njegovi sugrađani ispratili – tog kišnog 12. decembra, mnoštvo njih je stajalo pred somborskom Svetođurđevskom crkvom. Ni ona, iako prostrana, nije mogla da primi toliki broj ljudi, koji su se potom u koloni uputili ka Srpskoj čitaonici. Dok je povorka prolazila ulicama i trgovci su zatvali radnje, dok su crne zastave na svim srpskim školama, te na zdanjima Magistrata (Gradske kuće), Srpske čitaonice i Srpske crkvene opštine, već prethodno nagovestile ispraćaj Laze Kostića.

Samo je jedan stariji gospodin, našavši se kraj puta sa kapom koju je pridržavao u rukama, ostao pomalo iznenađen beskrajnom povorkom. Čuvši koga sahranjuju, začuđeno je izustio: „Pa zar on nije davno umro?!“. A uz nebrojene Somborce i ugledne tamošnje građane, u koloni su hodali i Kostićevi poštovaoci iz Beograda, Sarajeva, Novog Sada... Teško je bilo pobrojati i predstavnike školskih, kulturnih i gradskih ustanova koji su na pesnikov odar spustili desetine venaca. Jedan od najvećih, sa belim i crvenim kamelijama, zauzeo je mesto u sredini, a njega je poslao kralj Petar I Karađorđević lično, sa natpisom „Dobrom Lazi Kostiću – Kralj Petar“.

Ovaj je detalj naposletku ispratila i somborska štampa. Proživevši poslednju samotnu godinu, Kostić, koji se „svojim duhom i svojim srcem uzdigao visoko nad običnim smrtnicima“, sahranjen je pored voljene supruge Julijane.

Naslovna fotografija: Vkuncak