Na putu od Užica ka Požegi, jedno neveliko selo zlatiborskog kraja na prvi pogled ne odudara po mnogo čemu od ostalih. Ako ga išta čini šarmantnim, to su šarene, lepo uređene kućice i geografija koja ga je smestila u zelene brdovite predele. Međutim, kada se tom nevelikom selu pomene ime, to je kao da je neko pomenuo ime nekog od poznatih brendova. Ovaj brend je ipak malo drugačiji: umesto da podseti na, recimo, kompaniju velikog imena, Zlakusa je čuvena po svojim unikatima od gline.
Upravo zbog svojih unikata, glas o nevelikom selu proširio se i van zemlje. U isto vreme, Zlakusa je po svojoj grnčariji jedinstvena i u celoj Srbiji – nemoguće je, osim ovde, u bilo kom kutku zemlje naći sličnog zemljanog posuđa poput lonaca, šerpi, sačeva ili pekača. Neveliki broj meštana će se pohvaliti i da je to tradicija koja je nadživela vekove, iako je tek pre dve godine dobila zasluženo mesto na Uneskovoj listi nematerijalne kulturne baštine.
Tradicija negovana vrednim rukama
Nikitović, Glišić, Šunjevarić i Savić – ova četiri prezimena su i danas su dobro poznata ne samo starijim, već i mlađim generacijama u Zlakusi. Neke od njih su bile i među najpoznatijim porodicama koje su se bavile lončarskim zanatom. Bilo je i starijih, jer grnčarstvo je tih davnih dana za pojedine meštane bilo jedini posao kojim su prehranjivali svoje porodice.
Tada je to izgledalo tako što se ručno rađeno glineno posuđe najpre spravljalo po domaćinstvima, a zatim nosilo na seoske vašare. Osim da se zaradi za hleb, na ovaj se način čuvala i zanatska tradicija.
Tada, pre nekoliko vekova, bila je to mukom zarađena „plata“. Bez savremeni(ji)h čuda tehnologije, Zlakušani nisu imali previše izbora: glinu, kamen, zemlju, vatru, čekić i gole ruke. Stariji su, pak, pričali mlađima kako se po kamen i glinu išli u obližnje selo, a potom ih se teglilo na leđima i po dvadesetak kilometara pešice. Nije bilo lako ni tucati kamen, pa su lončari u to vreme umeli da izazovu sažaljenje.
S obzirom na težinu ovog zanata, podrazumevalo se da je ovo bio muški posao. Međutim, Zlakušani pamte da se među lončarima zatekla i jedna žena. Nije po veštini zaostajala za (muškim) zanatlijama, a njene lonce su odavale i posebne šare po obodu. Potomci su joj iz porodice Šunjevarić i sećaju se priče o baki koja se krila od radoznalih očiju – jer, vidi li je iko da vrti posuđe, držalo se da je „sramota“ da se jedna žena bavi lončarstvom. Ipak, i ova Zlakušanka je dala svoj doprinos: zahvaljujći njenom okretanju lonaca „na crno“, grnčarstvo je putovalo od generacije do generacije.
Oživljavanje iz gline i pepela
U međuvremenu su i novije generacije počele da posustaju. Zanat koji je izdržavao vekove pre nekoliko decenija dospeo je do praga izumiranja. Srećom, nije trebalo mnogo da bi ponovo počeo da oživljava – malo znatiželje, dobre volje i zajedničkog truda.
Za tradiciju lončarskog zanata počela se zanimti jedna umetnica-akademska slikarka i keramičarka, inače nekadašnja direktorka užičke Umetničke škole. Samih lončara je u Zlakusi u to vreme ostala tek nekolicina, a da bi bolje upoznala njihovu tradiciju, Sofija Bunardžić se najpre sama uputila u selo.
Za njom je u Zlakusu počela da pristiže i umetnička kolonija. Na njoj su keramičare tajnama zanata učili malobrojni ondašnji grnčari, a ovaj spoj tradicije i umetnosti su i oni oberučke prihvatili. Tako je, počev od pre 25 i više godina, ostalo do danas.
Ipak, valjalo je na prvom mestu poštovati izvornu tradiciju lončarstva, baš onako kako se u Zlakusi prenosila s kolena na koleno. Način izrade posuđa, inače specifičan za ovaj kraj, ostao je gotovo isti kao i davnih decenija. Grnčarsku veštinu su u međuvremenu savladali i mlađi naraštaji, bez da odustaju od proverene recepture svojih predaka. Mada nisu morali na leđima da tegle kamenje i glinu, i dalje po njih odlaze u obližnja sela nadomak Požege. Tako se glina vadi iz zemlje u selu Vranjani, a kod Rupeljeva postoji rudnik u kome se iskopava kamen.
Lakše je otkako za spravljanje posuđa postoje i namenske „kancelarije“ – seoske i porodične radionice. U njima se svesrdno istrajava upravo u specifičnim tajnama zanata, koje su zlakusku grnčariju učinile i jedinstvenom u Srbiji.
Šta to jednu zemljanu šerpu čini toliko posebnom?
Da bi komad ovog unikatnog posuđa opravdao status brenda, Zlakušani bez pogovora ostaju verni tradicionalnoj recepturi. Doduše, danas umesto čekića koriste drobilicu za sitnjenje kamena, dok se glina, ne bi li omekšala, najpre mora potapati u vodu. Lončari su u celoj proceduri već tradicionalno uhodani: u jednakoj količini mešaju glinu i kamen usitnjen poput brašna, a važan je sastojak kako bi zemljano posuđe dobilo odgovarajuću čvrstinu. Od provlačenja kroz valjke i oblikovanja po slojevima, sve do sedmodnevnog sušenja i izvlačenja vlage u sušari, većinom se, kao u davna vremena, sve radi ručno.
Olakšavajuća okolnost je i što se za pečenje posuđa danas koristi električna peć. Time su zlakuški lončari odmenili vatru na otvorenom, tako da lonci i šerpe, umesto pod vedrim nebom, tavore u pećki u proseku oko 12 sati. U finalu ove tradicionalne procedure, posuđe je gotovo kada još sat vremena odstoji na temperaturi do 800 stepeni.
U međuvremenu je podmladak seoskih lončara, ne bi li zaštitio svoj brend, osnovao i lokalno zanatsko udruženje. Osim zaštitnog znaka u vidu natpisa, glineno posuđe je nedavno dobilo sertifikat. Ipak, razlog tome nije bila samo želja da zlakuške rukotvorine dobiju poznato ime.
Naime, valjalo ih je u nekom trenutku zaštititi i od plagijatora. Sa ponovnim dizanjem iz pepela starog zanata, pojedini „lončari“ – a nisu bili od onih „izvornih“ – videli su priliku da se i oni počnu baviti istim poslom. Ipak, falsifikati su se mogli prepoznati po tome što su se štancali kao na traci. Krivotvoritelji su umesto teže procedure birali lakšu, pa su na električnim točkovima za jedan dan izrađivali i po sto komada posuđa.
Tome je moralo da se stane na put pomoću sertifikata i zaštitnog znaka. Za razliku od krivotvorenog posuđa, „radni vek“ originalne zlakuske grnčarije izbrojaće i do 50 godina. Ujedno je to i pola veka spravljanja gulaša, raznih pita, mesa, sarme, pasulja i svadbarskog kupusa, a zemljano posuđe iz Zlakuse poslednjih godina odlazi i put Evrope.
Osim narudžbina koje stižu iz Nemačke, Holandije ili Austrije, među redovnim (i zadovoljnim) kupcima su Crnogorci i Slovenci. Iako se tradicionalna receptura vekovima nije menjala, Zlakušanima u isporuci preko granice služi onlajn pomoćnik u prodaji. Za znatiželjnike na lokalu kojima, pak, ne treba internet sajt, jedna od „prodavnica“ smeštena je i nedaleko od magistrale ka Zlatiboru i Crnoj Gori. U međuvremenu, zlakusku grnčariju je zaštitila i specijalna organizacija UN za obrazovanje, nauku i kulturu, ustupajući joj 2020. godine mesto na listi kulturnog nasleđa čovečanstva.
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
