Kada ga je primetilo budimpeštansko Naučno filmsko pozorište, Aleksandar Lifka već odavno nije bio novo ime u svetu filma. Daleko je bio i od veterana, ali je bio na prilično dobrom putu da uskomeša kinematografsku istoriju. Sa svojim prvim putujućim bioskopom je već putovao i po Srbiji, ali tokom te 1902. godine, njegovo je retko dospelvao do subotičke štampe.
Jedan od razloga je mogao biti i taj što je svoj „Elektro bioskop Lifka“ reklamirao kao neku vrstu poslovnog ogranka budimpeštanskog Naučnog pozorišta. Ipak, činjenica je da su Subotičani u to vreme već uveliko gledali Lifkine filmove. Dve godine kasnije, udesio je drugi putujući bioskop, za koji je aparaturu za snimanje filmova dobavio iz Pariza. No, ni on nije mogao da se meri sa trećim pokretnim bioskopom, čiji broj sedišta je narastao na 900 – bilo je to 1906. godine, a ovaj bioskop je već podsećao na pravo pozorište. Lože su spolja bile premazane zlatnom farbom, iznutra obložene plišem, a Lifka je još dodao umetničke slike i rezbarene statue. Uz dodatak ventilatora na struju koji su osvežavali vazduh, gledaoci su lako mogli da steknu utisak da se nalaze u pravoj bioskopskoj sali – bez točkova i bez „kotrljanja“.
Zlato, rezbarije, „posluga“ za publiku...
Do tog trenutka, Aleksandar Lifka više ni u Subotici nije bio toliko nepoznat. Štampa ga je primetila i pre nego što se vratio sa svojim trećim bioskopom. Mogli su se tada (a to beše 1905. godina) čitati izveštaji da je posećenost Lifkinog bioskopa bila relativno mala, sve dok se nije pojavio sa luksuznijim vagonima.
Bilo je tu dosta posla, i to ne samo oko upravljanja putujućim bioskopom. Jedina veća razlika u odnosu na prethodna putešestvija bila je u tome što je Aleksandrov brat Karl odustao od ovakvih avantura. Pomalo je bio umoran od nomadskog života, te se nastanio najpre u Lincu, a potom i u Salcburgu. Tu je, pak, osnovao „prave“, stalne bioskope, od kojih su neki i do danas zadržali Karlovo ime.
Za to vreme, Aleksandar je, osim prikazivanja tuđih filmova, nastavio da snima i sopstvene. Mahom je to činio u dokumentarnom formatu beležeći političke događaje, ali i priče običnih ljudi na koje je nailazio tokom svojih putovanja. Pošto je njegov treći bioskop bilo teško ne primetiti, za očekivati je bilo da privuče dosta radoznalih očiju.
I iznutra je ambijent premašivao sva očekivanja: osim onih ventilatora za osveženje, publiku je opsluživalo petnaestak zaposlenih u bioskopu. Naravno, sve to je trebalo i platiti, što Aleksandru u tom trenutku nije predstavljalo problem – imao je očevu zaostavštinu, imao je i zaradu od projekcija, pa nije žalio novca. Dobar deo je odlazio na putovanja po Nemačkoj i Francuskoj, odakle je Lifka nabavljao najnovije filmove za prikazivanje. Ali, za njega su postojale i važnije stvari od glamuroznih enterijera i eksterijera.
Edukacija kroz pokretne slike
Kada je započeo sa „oživljavanjem“ slika, a zatim i putujućim bioskopima, Aleksandar Lifka je iza sebe imao snažnu inspiraciju: svoga oca, koji je u njega usadio ljubav prema kulturi i edukaciji. Ta ideja ga nije napuštala ni sada, kada je već bio malo poodrastao.
Zbog toga je uvek isticao da njegovi filmovi, pre svega, imaju ulogu da edukuju stanovništvo. Među tim stanovništvom je bilo i mališana raznih uzrasta, pa je Lifka bio slobodan da uputi pozive direktorima škola. Osim što su deca i školarci pazarili bioskopske ulaznice upola cene, direktori su ljubazno zamoljeni da napišu pokoju lepu reč glede Lifkinih projekcija.
Sa druge strane, koliko god da je Lifka izazvao pažnju i ovdašnje javnosti, postojale su okolnosti koje su pretile da podriju njegove putujuće projekcije. Do izmaka prve decenije 20. veka, ovakvi bioskopi su već pomalo izlazili iz mode. Zato je, ne bi li nastavio da okuplja filmofile, morao da razmišlja o tome kako da „usidri“ svoj bioskop.
Rešenje je stiglo u vidu ponude budimpeštanskog Naučnog filmskog pozorišta. Pošto se te 1909. ionako nalazio u Subotici, Lifki je predloženo da u ovom gradu otvori jedan stalni bioskop. Subotica tako nešto još nije imala, te je Lifka najpre morao da uputi molbu gradskim vlastima – želeo je da mu se odobri preuređenje velike sale nekadašnjeg subotičkog hotela „Hungarija“. U međuvremenu je, ispostaviće se, dobio i novog, vernog saradnika, kada se oženio Subotičankom Elizabetom Bek.
Zaborav i poneki izuzetak
Dobivši uslišenje molbe, Aleksandar je 1910. godine počeo sa preuređivanjem buduće sale za projekciju. Godinu dana kasnije, „Bioskop Lifka“ je počeo da prima i prve posetioce. Aleksandar i njegova supruga nisu imali dece, pa im je ostajalo dovoljno vremena da se posvete ovom novom poduhvatu. Međutim, prvi subotički bioskop je radio koliko dve godine, jer je Prvi svetski rat sve projekcije poslao na prinudnu pauzu.
Ipak, Lifka nije sedeo besposlen. Sačekala ga je mobilizacija, pa je najpre poslat u Galiciju kao ratni izveštač. Usput je snimio nekoliko filmova o tamošnjim bitkama, ali je nakon ranjavanja prešao u Beč u Odeljenje vojnog žurnala. Do kraja rata će još raditi i kao operater u Glavnom štabu austrougarske vojske u Badenu, da bi se 1918. godine najzad vratio u Suboticu.
Iako je grad tada već pripadao Kraljevini Jugoslaviji, Lifka iz nekog razloga nije želeo da prihvati jugoslovensko državljanstvo. Taj „neki razlog“ se kasnije ispostavio kao njegova potpuna nezainteresovanost za bilo kakvo nacionalno opredeljenje – štaviše, državljanstvo je konačno prihvatio tek po završetku Drugog svetskog rata. U međuvremenu, nakon povratka u Suboticu, Lifka je odlučio i da svoje kamere pošalje u „penziju“. Filmove više nije snimao, a subotički „Bioskop Lifka“ je – prodat.
Ipak, Aleksandar nije u potpunosti raskrstio sa filmom. Godine 1920., sa suprugom je osnovao „Orijent film d. d.“, preduzeće za distribuciju filmova. U suštini, Lifkina misija je već bila ostvarena jer, osim što je otvorio prvi stacionarni bioskop u Subotici, slovio je i za jednog od pionira kinematografije na teritoriji srednje Evrope.
Uprkos tome, šira javnost ga je pomalo nepravedno zaboravila. Izuzetak od tog zaborava je Nagrada „Aleksandar Lifka“ (za doprinos evropskoj kinematografiji): ustanovljena je 2000. godine, a svake godine se dodeljuje na filmskom festivalu „Palić“. A do svoje smrti 1952., Lifka se i sam povukao iz te šire javnosti. Boravio je Bačkim vinogradima, selu u kome je i sam imao svoj vinograd, a sahranjen je u Subotici, u porodičnoj grobnici. Ono što je od njegove zaostavštine ostalo, izloženo je delimično u subotičkom Gradskom muzeju (mahom deo njegovih ličnih stvari), a delimično u Beogradu, gde se u tamošnjoj Kinoteci čuva dvadesetak Lifkinih filmova.
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
