Dok su Balkanom i Evropom sejali strah i trepet, teško je bilo naći im razloga za divljenje. Naročito se to nije dalo potlačenom srpskom narodu koji je pod tim trepetom živeo 5 vekova.
Protiv Osmanlija su ustajali svi: Mađari, Nemci i Srbi, Austrijanci, Bugari i Rusi, jer svima je tursko carstvo predstavljalo ozbiljnu pretnju. Ali, jedno im se moralo priznati – vojna sila Osmanske imperije je tokom srednjeg veka bila jedna od najneustrašivijih.
Od 14. pa do početka 19. veka, janičari su neprikosnoveno držali status zakletih neprijatelja hrišćanske Evrope. Tako nešto se nije videlo još od moćnog Rimskog carstva. Istorija beleži i da su jednom prilikom desetkovali celu ugarsku konjicu, šaljući u smrt i mađarskog kralja Lajoša II. Život im je za to vreme bio podređen sultanovoj službi, ali su i žitija janičara obilovala zanimljivim crticama.
Strani dečaci u elitnim trupama
Kada je Osmanskim carstvom polovinom 14. veka zavladao sultan Murat I, Turci su pod svoje već uzeli dobar deo Bliskog istoka, sever Afrike i pojedine delove Evrope. Međutim, velika osvajanja su tek bila na pomolu. Sultan je tim povodom okupio specijalnu elitu, koju je najsigurnije bilo zaobilaziti u širokom luku.
Popunjavajući redove ove elitne vojne jedinice, sultanu je kao uzor poslužila još jedna nepobediva sila – Mameluci, odnosno robovi koje su u vojnu kastu tokom 13. veka regrutovale muslimanske kalife. Doslovno je ovo bila sultanova „nova vojska“, što na turskom beše složenica od reči yeni i çeri. Poput Mameluka, prvi u redovima su bili ratni zarobljenici. Među njima se birao svaki peti, a praksa se ubrzo proširila i na „strane dečake“.
Kako su napredovali duž Balkana, Turci su za svoje podanike uzimali hrišćane, ali i porodice srpskog, albanskog i bugarskog porekla. Od njih su sakupljali dečake uzrasta između 7 i 10 godina – ponekad i do 20, u zavisnosti od aktuelnih vojnih potreba.
Bila su to zdrava i fizički spretna deca, koju je odabirao viši janjičarski oficir. Osmanlije su ovaj sistem zvale „devširme“, a po našem: danak u krvi. Isprva nezakonit, pošto se protivio muslimanskom šerijatskom zakonu, danak u krvi je u 15. veku ozakonjen usled sve većih potreba za jačanjem vojske.
Grafika: Louis_Dupré - Janičari u službi sultanove garde
Red i disciplina začinjeni privilegijama
Turski sultan je imao dobrih razloga da sastavi vojsku čiji su ratnici poticali iz nemuslimanskih porodica. Tako nije bilo bojazni da će nastati aristokratija čiji bi potomci zapretili sultanovom položaju. Adžemi-oglanlar (strani dečaci) bili su strogo vaspitavani u pogledu vojnih i fizičkih veština, ali i po pitanju vere. Morali su isprva da pređu u islam i obavežu se na vernost sultanu i život u celibatu. U suprotnom, ostali bi bez privilegija koje su od svih osmanskih podanika samo janičarima bile zagarantovane.
Prvi su takve povlastice imali mladići koji su se u obukama pokazali kao najbolji. Oni su se zadržali u dvorskoj službi, a njihov status je bio neuporedivo drugačiji u odnosu na ostalo tursko podaništvo. „Sultanovi sinovi“, kako su janičare zvali širom Carstva, poznavali su se i po svojim uniformama: dolami i plavim čakširama, a na glavi belom filcanom kapom na kojoj se nalazilo keče (poseban komad filca), i još ukrašenom drvenom kašikom. Sa ovako laganim uniformama, lakše je bilo savladati neprijatelja koji je nosio oklope i teška oružja.
Koliko je vredelo biti među sultanovim sinovima?
Mada su im uniforme bile prilično komforne, janičari su to nadomestili zavidnim veštinama borbe. Primarno su ovo bile pešadijske jedinice, ali im je teško bilo parirati i kao strelcima. Tome su bile zaslužne stroga obuka i disciplina, pripremajući ih za zadatke koji bi zadali prilične glavobolje i najboljim strelcima širom Istoka i Zapada.
Zbog toga su od sultanovih sinova sve vojske zazirale. U arsenalu koji se ažurirao tokom vekova nosili su luk i strelu, koplja, sekire, mačeve, puške, buzdovane i sablje. Već od 15. veka, tako moćne jedinice nisu se sretale gotovo nigde u Evropi, zbog čega su se na janičare ugledale i austrijske vojskovođe.
I dok je Osmansko carstvo osvajanja dugovalo sultanovoj ličnoj gardi, njena odanost je bila bez premca. Nepisano pravilo je glasilo da, dokle god se janjičari drže zajedno, nijedna bitka neće biti izgubljena. Zauzvrat su, pored ključnog mesta u borbenim redovima, imali poseban društveni status. Plata im je sledovala iz državnog budžeta uz poklone iz sultanove palate, dok su najbolji među njima napredovali i u vojnoj i političkoj hijerarhiji. Ipak, život sultanovih sinova nije podrazumevao samo trijumf nad neprijateljskom armijom.
Grafika: Richard Knötel
Krčkanje kazana u službi vojničkih činova
Zavlada li u Osmanskom carstvu „mrtva sezona“ po pitanju borbenih pohoda, janičari su nalazili razonodu u iću i piću. Običavali su da se okupljaju u kafanama, ali posebno mesto u njihovoj svakodnevici imao je – kazan za kuvanje.
Janičari su ga doživljavali doslovno kao svetinju. Naime, ritual pripremanja hrane je jačao vezu među vojnicima, ali je bio i odraz poštovanja prema sultanu koji se smatrao njihovim hraniteljem. Janičari nisu oskudevali u hrani, čak ni u poslasticama koje su dobijali iz palate, a prihvatiti hranu od sultana značilo je i dokazati mu vernost.
Hrana je, pak, kumovala i janičarskim titulama: zapovednik jedinice nazivao se „čorbadžibaši“ (čorbadžija), dok je oficir nižeg ranga bio „aščibaši“ (glavni kuvar). Postojao je i naziv za janičarski korpus – „odžak“ (u značenju ognjišta), na čijem čelu se sa svojim zamenicima i štabom nalazio janičarski aga.
Kao što je čin prihvatanja hrane svedočio vojničkoj lojalnosti, tako su se njenim odbijanjem – a još više prevrtanjem kazana – izražavali pobuna i nezadovoljstvo. Iako se na poseban tretman i povlastice nisu mogli žaliti, janičari će svojom samovoljom naposletku doprineti i sopstvenom padu.
Elita koja to više nije
Još od prve polovine 15. veka, sultanove elitne jedinice su počele da se okreću i protiv ruke koja ih je hranila. Političke pozicije su neretko koristili za suprotstavljanje sultanu ili samostalno odlučivanje o izboru vezira. Nevolja je bila i u tome što su jedinice janičara vremenom postajale sve brojnije.
XVI vek doneo je janičarima još novina: dozvolilo im se da imaju svoje porodice, što je povuklo i manjak stroge, vojničke discipline. Sem toga, prehraniti porodicu sve češće je značilo i latiti se honorarnog posla.
U međuvremenu, za ulazak u redove janičara i kriterijumi su bili sve niži. O tome je umesto vojničke obuke sada odlučivao – mito. Naposletku, čitav ovaj splet okolnosti doveo je i do očitog pada borbene snage. I tu nije bio kraj – kako do polovine 18. veka više nisu finansirani iz budžeta, janičari su se izdržavali pljačkanjem stanovništva.
Nekada nepobediva elitna jedinica od koje je zazirala cela Evropa, sultanovi sinovi su bivali sve osorniji. Sam početak 19. veka obeležen je dotad nečuvenim ugnjetavanjem stanovništva širom Srbije, ali i nizom gubitaka u dotadašnjim borbama. Najzad, 1826. godine, turski sultan Mahmud II bio je rešen da među janičarima zavede red.
Ovi su, pak, u znak protesta pribegli najglasnijem upozorenju na pobunu – prevrtanju kazana. Mahmud II ih je, međutim, preduhitrio: na pobunjenike je udario artiljerijom, mornaricom i minama, doslovno uništivši čitavu vojsku u samo jednom napadu. Neslavni sukob okončao se konačnim padom janičara, koji su odmah idućeg dana ukinuti hatišerifom.
Naslovna:Wikipedia
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
