Kada se pomene ime Pabla Pikasa, nemoguće je uz njega ne zamisliti slikarsko platno i glinu za vajanje. Po njima je ekscentrični Španac bio najpoznatiji, ali kao i veliki broj umetnika, nije izdržao da se ne okuša i u drugim umetničkim formama.
Pored grafike i scenografije, jedna od njih je bila i fotografija. Druga, malo manje poznata, jeste izrada filmskih plakata, a njih je danas možda i najlakše pobrojati. Pikaso ih uradio samo dva, čime je „umočio prste“ i u sedmu umetnost.
Prvi put je to bilo na izmaku dvadesetih godina prošlog veka, kada je nadrealizam u Evropi već bio u punom zamahu. Dva Pikasova zemljaka, Salvador Dali i Luj Bunjuel, nisu se ustezali od toga da šokiraju publiku. Bilo im je potrebno koliko petnaestak minuta, ali je efekat bio mnogo dugoročniji.
„Andaluzijski pas“ (1929.) se i danas smatra jednim od najznačajnijih filmskih ostvarenja nadrealizma. Pablo Pikaso mu je doprineo svojim dizajnom plakata, verovatno i ne nameravajući da mu to preraste u redovniji angažman. Tako je bar suditi po njegovom stvaralaštvu za vreme i nakon treće decenije prošlog veka. Projekata ovog tipa više nije bilo – bar ne dok mu nije prišao „naše gore list“.
Bio je to reditelj Veljko Bulajić, u čijem su filmskom opusu dominirale drame. Nije mu bila strana ni ratna tematika, što se lako čitalo iz pojedinih naslova: „Kozara“, „Vlak bez voznog reda“, „Sarajevski atentat“, „Bitka na Neretvi“... A upravo je potonji reditelju Bulajiću doneo i prvu nominaciju za Oskara za najbolji inostrani film.
U pomalo neobičnom spletu okolnosti, film je doneo komadić slave i ekscentričnom Pablu Pikasu. Nekoliko godina pre nego što će se latiti snimanja, Veljko Bulajić je imao prilike da i sam sretne španskog umetnika, a dvojac se upoznao 1964. godine na jednom filmskom festivalu u Monte Karlu. Pet godina kasnije, kada je završio sa snimanjem „Bitke na Neretvi“, reditelj Bulajić se ponovo setio Pikasa.
Svetska distribucija filma je već uzimala zamah, pa je Veljko Bulajić najpre uputio jedan poziv u Pariz. Zamolio je Pikasovog agenta da se uradi dizajn plakata za film, sa idejom da se taj plakat iskoristi za distribuciju na zapadnom tržištu. Fokus je prvenstveno bio na Velikoj Britaniji, a Pikasu je cela ideja zvučala prilično zanimljivo. Naravno, valjalo je pre toga pripremiti teren.
Osim što je pogledao film, Pikaso se prihvatio i zadatka da se malo bliže upozna sa istorijom ovih prostora. Najzad, pala je odluka da se na posteru nađu motivi njegove slike „Otmica Sabinjanki“. Delo je nastalo 1962. godine, ali za potrebe plakata, iako je i sama slika obilovala ratnim motivima, Pikaso je odlučio da ih „obogati“ crvenom bojom – bila je to direktna asocijacija na antifašističku borbu.
Budući da je ovo drugi od dva plakata čije se izrade prihvatio slavni Španac, mogao se nazvati i retkim izuzetkom. Pritom, štampan je u ograničenom tiražu, ali je svaki primerak na poleđini dobio Pikasov potpis. Ipak, plakat za „Bitku na Neretvi“ je stigao do priličnog broja očiju: „Njujork Tajms“ ga je objavio u svom nedeljnom broju, i to u milion i 200 hiljada primeraka.
Sam film se docnije procenjivao kao jedan od najskupljih filmova ikada snimljenih u Jugoslaviji. Proračuni su se kretali od minimum 4,5 miliona, pa sve do (za ono vreme) vrtoglavih 12 miliona dolara. Poređenja radi, kada bi se „Bitka na Neretvi“ snimala danas, koštala bi još vrtoglavijih 70 miliona. A osim glumaca, snimatelja, producenata i ostale filmske ekipe, valjalo je da honorar bude isplaćen i dizajneru plakata.
Ipak, Pablo Pikaso je velikodušno odbio svoje parče kolača. Ispostavio je, umesto toga, malo neobičniji „račun“: da mu se isporuči 12 boca vina iz Jugoslavije.
Što se njegovog saradnika, Veljka Bulajića, tiče, moglo bi se reći da je našao sebi ravnog. Reditelj „Bitke na Neretvi“ je i sam bio veliki ljubitelj vina, te je lično pripremio kolekciju od 12 boca, kako vina iz Srbije, tako i iz Makedonije i Dalmacije.
Moglo bi se reći i da su oba umetnika mogla da budu ponosna na svoja dela. Pikaso na svoj plakat, a Bulajić na ostvarenje koje slovi za jedno od najboljih u jugoslovenskoj kinematografiji. Najzad, bio je više nego zadovoljan i Pikasovim dizajnom, tim pre što mu je onih 12 boca vina uručio – lično.
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
